SVETOST: ona istinska i ona lažna – II dio

Autor: Henry Allen Ironside

---

---

DIO II: DOKTRINARNI

Posvećenje: Njegovo značenje

Na početku našeg bavljenja temom posvećenja, onakvog kako o njemu naučava Pismo, važno je da najpre jasno razumemo značenje koje tom terminu pripisuju autor i čitalac. Ukoliko pisac, koristeći određeni izraz, ima na umu jedno, a čitalac, dok čita njegov tekst, nešto sasvim drugo, ne treba očekivati da će doći do istog zaključka.

Zato predlažem da najpre teolozi i učitelji svetosti definišu reč za nas; potom ćemo se okrenuti Pismu kako bismo testirali njihove definicije. Primeri: „U doktrinarnom smislu, posvećenje je pretvaranje nečeg što je bilo prljavo i grešno u nešto uistinu i savršeno sveto. To je progresivno delo božanske milosti na duši koja je opravdana Hristovom ljubavlju. Vernik postepeno biva očišćen od pokvarenosti svoje prirode i, tako besprekoran, s radošću dolazi u prisustvo Njegove slave.“ Ovo je dobar sažetak gledišta koje drže protestantski teolozi, a uzet je iz Bible Dictionary koji je uredio W.W. Rand, a izdao American Tract Society.

Sekularne rečničke definicije uglavnom se slažu da je „posvećenje čin Božije milosti, kojim čovekova stremljena bivaju pročišćena i postaju uzvišena.“ Primetićemo da se ovo poklapa s već iznetom definicijom.

Autori koji pišu o svetosti veoma su eksplicitni i uglavnom skreću pažnju na ono što smatraju razlikom između opravdanja i posvećenja. Neću citirati nijedan autoritet iz ove grupe, već ću njihovo učenje preneti svojim rečima, kako sam često i činio u proteklim godinama. Razlog je taj što želim da učitelji svetosti koji čitaju ove stranice budu u mogućnosti da sami za sebe procene jesam li bio „jasan“ („čist“) dok sam se ubrajao među njih.

Opravdanje je, dakle, zamišljeno kao delo milosti, kojim grešnici bivaju učinjeni pravednima i slobodnima od svojih grešnih navika kada dođu Hristu. U opravdanoj duši, međutim, ostaje princip iskvarenosti, zlo drvo ili koren gorčine, koji stalno naginje ka grehu. Ako je vernik poslušan ovom impulsu i voljno greši, on prestaje da bude opravdan; poželjno je da taj impuls bude uklonjen, jer se time smanjuje mogućnost pada. Čupanje tog grešnog korena jeste posvećenje. To je čišćenje prirode od celokupnog nasleđenog greha Hristovom krvlju (primenjeno kroz veru kada je učinjeno potpuno posvećenje), pročišćujuća vatra Svetog Duha, koja spaljuje sve, nakon što je prineto na žrtvenik. To i samo to je istinsko posvećenje – drugo delo milosti, koje sledi nakon opravdanja i bez kojeg bi opravdanje najverovatnije bilo izgubljeno!

Ispravnost ovakve definicije biće, smatram, potvrđena i od strane najradikalnije škole „svetosti.“

Hajde da sada testiramo ove iskaze kroz Pismo. Da bismo to uradili na inteligentan način, predlažem da pogledamo odgovarajuće odlomke u oba zaveta i da vidimo da li u svetlu nekog od njih bilo koja od navedenih definicija ima smisla, da li predstavlja razumnu doktrinu. Rekao bih da su svetost i posvećenje ekvivalentni termini; oba se koriste da bi se prevela jedna grčka ili hebrejska imenica. Dvanaest poznatih primera biće dovoljno da pokažemo kako Biblija koristi ovu reč.

(1) Reč uči o posvećenju neživih objekata:

Zatim pomaži žrtvenik za paljenice i sav njegov pribor, pa posveti žrtvenik; i žrtvenik će biti presvet. Pomaži i umivaonik i njegovo postolje, i posveti ga (Izlazak 40:10-11).

Da li treba da pretpostavimo kako se desila promena prirode pribora? Ili da je u njima bio ukorenjen neki zli element?

U Izlasku 19:23 čitamo: Postavi granicu oko gore [Sinaj] i posveti je. Da li se desila neka promena u sastavu gore kada je Bog dao zakon na njoj? Neka čitalac čestito odgovori na ovo pitanje i moraće da prizna da se ovde ni teološke ni definicije učitelja svetosti ne mogu primeniti na termin „posvetiti.“ Šta on znači videćemo nakon što poslušamo svih dvanaest svedoka.

(2) Ljudi mogu da posvećuju sami sebe, bez ikakvog čina božanske sile ili dela milosti u njima.

Pa i sveštenici koji pristupaju Gospodu, neka se posvete (Izlazak 19:22). Je li trebalo da ovi sveštenici promene svoju prirodu iz zle u dobru, tj. da unište princip zla u sebi samima? Na čitaocima je da prosude. Ja iznosim svedočanstva, a oni moraju biti porota.

(3) Čovek može da posveti drugog čoveka.

Posveti mi svakog prvorođenca… to je moje (Izlazak 13:2); isto tako: I reče Gospod Mojsiju: Idi k narodu i posveti ih… a oni neka operu svoju odeću (19:10). Kakvu unutrašnju promenu ili očišćenje je Mojsije trebalo da izvede kod prvorođenih ili kod čitavog izraelskog naroda? Naredna poglavlja obilato svedoče o tome da nije eliminisao njihov nasleđeni greh.

(4) Osobe mogu da se posvete činjenju zla.

Oni koji se posvećuju i čiste odlazeći u vrtove, sledeći onoga u sredini, koji jedu svinjsko meso i gnusne stvari i miševe, zajedno će skončati, reč je Gospodnja (Isaija 66:17). Stravično je ovo posvećenje, a svaka pomisao na unutrašnje čišćenje ovde je apsurdna.

(5) Otac je posvetio Sina.

Kako vi onom koga Otac posveti i posla na svet kažete: „Huliš,“ jer rekoh: „Sin sam Božiji!“ (Jovan 10:36). Oni su hulili, a ne On; jednako huli svako ko kaže da posvećenje u Hristovom slučaju podrazumeva brisanje grešne prirode ili promenu izopačene volje. On je od večnosti … sveto … Sin Božiji (Luka 1:35).

Ne nedostaje zagovornika „svetosti“ koji bezbožno naučavaju da je na Njegovom biću postojala mrlja greha koja je morala biti eliminisana; svi hrišćani podučeni od Duha s pravom odbijaju zajedništvo s njima i preziru njihovo učenje. Da, On koji je svet, posvećen je od Oca, kao što Juda piše o svim vernicima. Da li treba da pretpostavimo da ovaj izraz ima jedno značenje kada se odnosi na Hrista, a drugo kada se odnosi na svete?

(6) Gospod Isus posvetio je samog sebe.

I za njih ja posvećujem samog sebe da i oni budu posvećeni istinom (Jovan 17:19). Ako bilo koja od navedenih definicija stoji, kako ćemo razumeti činjenicu da je Onaj koga je posvetio Otac kasnije posvetio samog sebe? Zar nije jasno kako postoji veliki jaz između teologa, perfekcionista i Biblije?

(7) Neverenici su ponekad posvećeni.

Jer muž nevernik posvećen je ženom i žena nevernica posvećena je mužem. Inače bi vaša deca bila nečista, a sada su sveta (I Korinćanima 7:14). Ovde se kaže da je životni partner hrišćanina, iako nespašen, posvećen. Da li je takva osoba slobodna od urođenog greha? Da li prolazi kroz postepenu promenu svoje prirode? Ako ovo izgleda kao apsurd, onda se navedena iskustva ne mogu nazvati posvećenjem.

(8) I telesni hrišćani su posvećeni.

Pavle, pozvan za apostola Isusa Hrista po volji Božijoj, i brat Sosten, crkvi Božijoj koja je u Korintu: posvećenima u Hristu Isusu… Ja vama, braćo, nisam mogao da govorim kao duhovnima, nego kao telesnima, kao nejači u Hristu… jer još ste telesni. Jer dok su među vama zavist i svađa i razdori, niste li telesni i ne živite li po ljudsku? (I Korinćanima 1:1, 2; 3:1, 3). Telesni, a ipak slobodni od urođenog greha? To je nemoguće! Dakle, za one za koje se u prvom poglavlju kaže da su posvećeni, u trećem se navodi da su telesni. Nema logike kojom bi se ljudi iz trećeg poglavlja mogli proglasiti nekim drugim ljudima u odnosu na one o kojima se govori u prvom.

(9) Kaže nam se da težimo za posvećenjem.

Težite za mirom sa svima, i za posvećenjem, bez kojeg niko neće videti Gospoda (Jevrejima 12:14). U kom smislu bi ljudi mogli da teže promeni svoje prirode ili eliminaciji telesnog uma? Težim za onim što je preda mnom, ka onome što još nisam dosegao u praktičnom smislu, kako nam apostol Pavle priča da je činio (Filipljanima 3:13-16).

(10) Vernici se pozivaju da posvećuju Boga!

Nego posvetite Gospoda Boga u srcima svojim; i budite uvek spremni na odgovor svakome ko od vas traži obrazloženje za nadu koja je u vama, ali s blagošću i strahom (I Petrova 3:15). Kako da razumemo ovakav poziv ako posvećenje predstavlja unutrašnje čišćenje ili pretvaranje nečeg nečistog i zlog u nešto sveto? Zar nije očigledno da takva definicija vodi u lutanje i ogromne apsurde?

(11) Osobe za koje se kaže da su posvećene kasnije se pozivaju da budu svete.

Petar, apostol Isusa Hrista, doseljenicima raseljeništva u Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji; izabranima po predznanju Boga Oca, posvećenjem Duha, za poslušnost i poškropljenje krvlju Isusa Hrista… Kao što je svet Onaj koji vas pozva, i vi sami budite sveti u svom življenju. Jer pisano je: Sveti budite, jer sam ja svet (I Petrova 1:1, 2, 15, 16). Razmislite o neskladu koji ovde vlada ukoliko se posvećenje i svetost odnose na delo u nutrini, putem kojeg urođeni greh biva iskorenjen iz bića jedne osobe! Posvećeni se pozivaju da budu sveti; ne bivaju obavešteni da su učinjeni apsolutno svetima, što bi značilo da im ovakav podsticaj ne bi bio potreban.

(12) Posvećeni su ipak proglašeni zauvek savršenima.

Jednim naime prinosom [Hrist] zauvek usavrši one koji se posvećuju (Jevrejima 10:14). Koji perfekcionista ima zadovoljavajuće objašnjenje za ovo? Među učiteljima ove škole sasvim je uobičajeno učenje o mogućnosti otpadanja i konačnoj izgubljenosti onih koji su opravdani, posvećeni, koji su doživeli čudesna iskustva; ovde se za posvećene kaže da su zauvek usavršeni, što znači da nikada ne mogu biti izgubljeni niti mogu da izgube posvećenje čiji su predmet već bili.

Nakon što smo pažljivo saslušali ovih dvanaest svedoka, pitam svoje čitaoce: Da li na osnovu ovih različitih upotreba reči „posvećenje“ možete da zaključite da ona označava promenu prirode vernika ili eliminaciju zla u njegovoj nutrini? Siguran sam da će svaki dobronamerni um priznati da ovaj termin ima bitno drugačije značenje, koje ću ukratko istaći.

Slobodan od svih teoloških dodataka, glagol „posvetiti“ znači odvojiti, a imenica „posvećenje“ doslovno znači odvajanje. Ovaj jednostavni ključ otključaće sve stihove koje smo razmatrali, donoseći sklad tamo gde se činilo da vlada nered.

Posude Šatora bile su odvojene za službu, baš kao što je gora Sinaj bila odvojena od Gospoda, da s nje da Zakon. Sveštenici u Izraelu odvajali su se od onoga što ih je prljalo. Mojsije je odvajao narod od nečistoće i izdvoji prvorođene kao posvećene Jahvi. Nasuprot tome, otpadnici iz vremena Isaije odvajali su se za ono što je u očima Gospoda bilo opako. Otac je odvojio Sina da bude Spasitelj izgubljenih; na kraju svog života na zemlji, nakon što je Njegovo delo dovršeno, Gospod Isus odvojio je samog sebe i uzdignut je u slavu, gde će postati cilj srca Njegovog naroda, da i oni mogu biti odvojeni od sveta koji je odbacio i raspeo njihovog Otkupitelja. Žena ili muž koji ne veruje, kroz spašenog životnog partnera koji je odvojen za Boga, dolazi na taj način u spoljašnji odnos s Bogom, sa svim privilegijama i odgovornošću koje to nosi; i deca su odvojena od onih koji nikada nisu čuli istinu. Svi hrišćani, bez obzira na svoje sadašnje stanje, bili oni telesni ili duhovni, odvojeni su u Hristu Isusu za Boga; odatle proizilazi odgovornost da žive za Njega. Ovom odvajanju treba težiti svakodnevno; to je stremljenje vernika da bude sve saobraženiji Hristu. Oni koji ispovedaju da su hrišćani, a ne teže za posvećenjem, neće videti Gospoda; oni nisu istiniti, nemaju Božijeg života. Ako hoćemo da naše svedočanstvo bude na Njegovu slavu, Gospod Bog mora biti odvojen u našim srcima. Osoba može u Hristu biti odvojena za Boga, ali joj je potreban podsticaj na praktično odvojenje od nečistosti i svetovnosti. Na kraju, svi koji su tako odvojeni, zauvek su usavšreni u Božijim očima, i to putem Hristove žrtve na krstu; prihvaćeni su u Ljubljenome i večno povezani s Njim. Uzmite ključ i nestaju sve poteškoće. U hrišćanskom smislu, posvećenje je dvostrukog karakter: ono je apsolutno i progresivno.

---

---

Posvećenje Svetim Duhom: Unutrašnje

Na kraju poslednjeg poglavlja, pomenuo sam da je posvećenje i apsolutno i progresivno. Apsolutno posvećenje je po Hristovoj žrtvi na krstu; o tome ćemo još govoriti. Progresivno posvećenje se odvija na dva načina: putem Duha i putem Reči.

Biće od pomoći da to formulišemo na sledeći način:

Posvećenje Duhom je UNUTRAŠNJE. To je iskustvo u vernikovoj nutrini.

Posvećenje Hristovom krvlju je VEČNO. To nije iskustvo – ono je poziciono; povezano je s novim mestom koje svaki vernik zauzima u Božijoj večnoj naklonosti; to je pozicija koja se ne menja, niti se može promeniti; iz ugla Boga, na nju ne može pasti nikakva prljavština.

Posvećenje Rečju odnosi se na vernikovo življenje i na njegove puteve. To je vidljivi rezultat posvećenja Duhom i progresivno teče tokom čitavog života.

Sada želim da grupišem odlomke iz Pisma koji se odnosi na prvi pomenuti aspekt. Doktrinarno gledano, prvo bi trebalo da se bavim posvećenjem krvlju; iskustveno, međutim, delo Duha prethodi spoznanju onog drugog.

U I Korinćanima 6:9, 10 čitamo o različitim grešnim karakterima koji neće naslediti Božije kraljevstvo. Stih 11 odmah dodaje: To behu i neki od vas; ali se opraste, ali se posvetiste, ali se opravdaste u imenu Gospoda Isusa i Duhu Boga našega.

U II Solunjanima 2:13, čitamo: A mi moramo uvek zahvaljivati Bogu za vas, braćo od Gospoda ljubljena, što vas je od početka Bog izabrao za spasenje posvećenjem u Duhu i verom u istinu.

Sa ovim je povezan i drugi stih prvog poglavlja I Petrove: izabranima po predznanju Boga Oca, posvećenjem Duha, za poslušnost i poškropljenje krvlju Isusa Hrista…

Četrvti stih glasi: da budem službenik Isusa Hrista među paganima, poslužujući evanđelje Božije, kako bi prinos pagana bio ugodan, posvećen Duhom Svetim (Rimljanima 15:16).

Da bismo ispravno razumeli istinu koju ovi stihovi prenose, važno je da u sva četiri stiha uočimo kako se na posvećenje Duhom gleda kao na početak Božijeg dela u dušama ljudi, koje potom vodi punoj spoznaji opravdanja po veri u šrkopljenje krvlju Isusa Hrista.

To nije „drugi blagoslov,“ koji sledi nakon opravdanja; to je delo bez kojeg niko ne bi bio spašen. Da bi ovo bilo jasno svakom pažljivom čitaocu, predlažem da pažljivo analiziramo svaki citirani stih.

Korinćane su karakterisali uobičajeni gresi. Kao i Efesci (2:1-5), i oni su nekad hodali po običajima ovog sveta, vođeni duhom koji sada deluje u sinovima neposluha. U njima je, međutim, došlo do velike promene. Stare težnje i želje zamenjene su novim čežnjama. Život u opačini smenjen je životom koji karakteriše stremljenje ka pobožnosti. Šta je dovelo do ovakve promene? Tri izraza se koriste da bi se to objasnilo. Oni su oprani, posvećeni i opravdani, i sve to u imenu Gospoda Isusa i Duhu Boga našega. Objektivno i subjektivno je ovde tesno povezano. Delo i karakter Gospoda Isusa predstavljeni su onako kako su izloženi u evanđelju. Samo je On Spasitelj grešnika. U primeni tog spasenja na ljude neophodna je, međutim, subjektivna strana. Ljudi su „nečisti“ zbog greha i potrebno je da budu „oprani.“ Očito se aludira na kupelj vode, čišćenje i kupanje u reči (Efescima 5:25, 26). Božija reč apeluje na savest; ljudi su probuđeni i vide ludost i opakost svojih života – daleko od Boga, hodaju u tami. To je početak moralnog pranja koje traje tokom čitavog vernikovog života; nadam se da ću o tome detaljnije govoriti kasnije.

Obratimo sada pažnju na to da ista Božija reč dolazi svima, ali ne proizvodi isti efekat kod svih. Publici od stotinu neobraćenih ljudi propoveda se Hrist i Njegov krst. Jednom od njih srce se slama zbog greha, tako da on traži mir s Bogom; devedeset i devetoro njih ostaje netaknuto. Otkud ova razlika? Sveti Duh daje silu Reči, koja se probija do savesti svake istinski obraćene osobe; takav biva odvojen, putem dela Božijeg u njegovoj nutrini razdvojen od ravnodušnog mnoštva kojem je pripadao. Ovde se odvija posvećenje Duhom. Može proći neko vreme dok takva osoba pronađe mir s Bogom, ali više nikada neće biti bezobzirni grešnik. Sveti Duh ga čuva za spasenje. To je predivno pokazano u prvim stihovima naše Biblije. Svet koji je u prvom stihu stvoren savršenim (vidi Isaija 45:18), već u stihu 2 je opisan u haotičnom stanju. Bezličan je i prazan, obavijen tamom; to je moćna slika čoveka otpalog od Boga! Njegova duša je u moralnom haosu, njegov razum je pomračen, njegovi um i savest uprljani; on je u svemu što čini mrtav u svojim prestupima i gresima; tuđinac i neprijatelj. O svemu tome može da govori i uništena zemlja.

Bog će obnoviti svet. Postaće čovekovo prebivalište, njegov udoban dom u vekovima koji dolaze. Kako će to učiniti? Najpre deluje Duh, a potom Reč. A nad površjem voda lebdeo je Duh Božiji. Sveti Duh lebdeo je nad tom pustoši; potom je nastupila sila Reči. I reče Bog: „Neka bude svetlost!“ I bi svetlost. Isto je i sa spasenjem palog čoveka – Duh i Reč moraju da deluju. Prvo dolazi vreme lebdenja. Sveti Duh oživljava putem poruke koja se objavljuje. Oživljava ljude i daje im želju da upoznaju Hrista, da budu izbavljeni od sile greha i spašeni od suda. Nakon ovog perioda lebdenja, ili kao njegov rezultat, srce je otvoreno za evanđelje u njegovoj punini; pošto se u njega poveruje, svetlost počinje da sija, tama biva razvejana. Jer Bog koji reče: „Neka iz tame svetlost zasija, on zasija u srcima našim da da svetlo spoznaje slave Božije u licu Isusa Hrista (II Korinćanima 4:6). Zato mi koji verujemo više nismo dela noći ili tame, već deca dana. Nekada smo bili tama, a sada smo u Gospodu postali svetlost. Ali, pre nego što je zasijala svetlost, lebdeo je Duh. To je posvećenje o kojem govore četiri gore citirana odlomka. Uočite redosled stvari u II Solunjanima 2:13; Bog nas je izabrao za spasenje posvećenjem u Duhu – Njegovo delo – i verom u istinu – Reč života uklanja tamu i donosi svetlost spoznaje spasenja u imenu Gospoda Isusa.

Isti je slučaj s I Petrovom. Spašeni su izabrani, ali ih posvećenje dovodi u poslušnost i poškorpljenost krvlju Isusa Hrista. Spoznaja opravdanja sledi nakon što me Duh dovede do spoznaje škropljene krvi Isusove. Vera razume da je Njegova dragocena krv očistila moju dušu od svake mrlje, dajući mi na taj način mir. Duh me dovodi do toga da započnem život poslušnosti – da budem poslušan kao što je Hrist bio poslušan. To je praktična posledica posvećenja Duhom.

Važno je da razumemo da opravdanje samo po sebi nije stanje. To nije delo u duši, već delo Drugoga za mene, koje se odvija van mene, nezavisno od mojih misli i osećanja. Drugim rečima, to je moja pozicija, a ne moje iskustvo.

Razlika između ovo dvoje može se ilustrovati na sledeći način: Dva čoveka su dovedena na sud pod optužbom da su zajedno počinili zločin. Nakon pune istrage, sudija ih obojicu proglašava nevinim. Slobodni su. Jedan od njih, nakon što je čuo odluku, ispunjen je radošću. Bojao se suprotnog ishoda i bio prestravljen posledicama. Sada je srećan; zna da je oslobođen krivice. Ovaj drugi je strepeo još više. Bio je toliko zaokupljen svojim mračnim mislima da nije do kraja čuo odluku suda: „Nije kriv.“ Čuo je samo poslednju reč, što ga je ispunilo užasom. Pred očima mu je slika strašnog zatvora, pri čemu zna da je nevin. Sada i rečima iskazuje očaj; tek naknadno uspeva da razume status svog slučaja, kada i sam biva ispunjen radošću.

Dakle, kakve veze opravdanje ove dvojice ima s njihovim stanjem ili iskustvom? Jedan koji je čuo i poverovao bio je srećan. Drugi, koji je pogrešno razumeo odluku, bio je užasnut. Svejedno, obojica su proglašeni nevinim.

Opravdanje nije delo koje se odvijalo u njima. To je presuda sudije u njihovu korist. Opravdanje to i jeste – kako biblijsko tako i svakodnevno. Bog opravdava ili oslobađa krivice bezbožnike kada poveruju u Gospoda Isusa, koji je njihovu osudu odneo na krst. Ovaj pravni akt ne treba mešati sa stanjem duše.

„Ali,“ može da kaže neko, „ja se ne osećam opravdanim.“ Opravdanje nema veze s osećanjima. Pitanje je veruješ li da je Bog zadovoljan svojim Sinom kao tvojom zamenom na krstu i prihvataš li Isusa kao svoju zamenu – kao svog ličnog Spasitelja? Ako to jeste slučaj, Bog kaže da si opravdan; to je sve. On neće opozvati svoje reči. Kada poveruje u evanđelje, duša ima mir s Bogom. Hodanje s Bogom donosi sreću i zadovoljstvo, i pobedu nad grehom u praktičnom smislu. To je stanje, a ne pozicija.

Sveti Duh, koji na početku oživljava i posvećuje, vodeći do spoznaje opravdanja kroz veru u ono što Bog kaže o škropljeničkoj krvi Isusa Hrista, sada prebiva u svakom verniku i izvor je sile novog života svakodnevnog praktičnog posvećenja.

Na taj način je prinos pagana – jadnih tuđinaca, koji su stranci savezima obećanja – učinjen prihvatljivim Bogu – kroz posvećenje Duhom. On prati propovedanje – službu pomirenja – otvarajući srce za istinu, uveravajući u greh, pravednost i sud, vodeći do lične vere u Sina Božijeg.

Svakome ko me do sada pažljivo pratio postaje jasno da je „drugi blagoslov“ pogrešno ime za posvećenje. Naprotiv, posvećenje je početak dela Duha u čovekovoj duši, koje se nastavlja za vernikovog života, a vrhunac dostiže o dolasku Gospoda, kada će onaj koji je spašen, u svom proslavljenom, bezgrešnom telu, bez mane biti priveden u prisustvo Božije. Zato Petar, nakon što je hrišćanima kojima piše rekao da su posvećeni Duhom, tim istim ljudima upućuje poziv da budu sveti, jer je svet Onaj koji ih je spasio i kojeg treba da predstavljaju u ovom svetu.

Isto tako, Pavle, nakon što je potvrdio posvećenje Solunjana, moli da budu potpuno posvećeni, što bi bilo apsurdno da je tako nešto postignuto prilikom posvećenja Duhom. A sam Bog mira neka vas sasvim posveti. I celo vaše biće – duh i duša i telo – neka se besprekorno sačuva o dolasku našeg Gospoda Isusa Hrista. Veran je onaj koji vas poziva – On će to i učiniti (I Solunjanima 5:23-24). Nema prostora za sumnju u pogledu konačnog rezultata; Spoznadoh da sve što Bog čini, to će trajati doveka (Propovednik 3:14). Onaj koji u vama započe dobro delo, dovršiće ga do dana Isusa Hrista (Filipljanima 1:6).

Kada upitate za biblijski temelj termina „drugi blagoslov,“ perfekcionista će vas obično uputiti na II Korinćanima 1:15. Pišući Korinćanima (za koje je u prvom pismu više puta rekao da su posvećeni), Pavle kaže: I u tom sam uverenju nameravao najpre doći k vama da biste imali i drugu milost. Iz ovog jednostavnog izraza izvučen je neverovatan sistem. Naučava se da je Pavlova prva poseta Korintu za rezultat imala to da su mnogi opravdani. Pošto je telesni um ostao u njima, oni su to pokazivali na različite načine, zbog čega ih je ukorio u prvom pismu. Sada čezne da ih ponovo vidi, ali ne toliko da bi im propovedao evanđelje, nego da bi imali „sastanke svetosti“ i bili posvećeni.

Zaista jedinstvena teorija, ali pada u vodu nakon što neko ko istražuje Pismo utvrdi da su telesni sveti iz Prve poslanice posvećeni u Hristu Isusu (I Korinćanima 1:2); da su primili Duha Božijeg (2:12); da Duh prebiva u njima (3:16); da su, kao što smo već opširnije govorili, oprani, posvećeni i opravdani u imenu Gospoda Isusa i u Duhu Boga našega (6:11).

Koji je to drugi blagoslov Pavle želeo za njih? Za početak, ne radi se o nekom jedinstvenom drugom blagoslovu (u engleskom bi ovaj izraz imao određeni član „the“: the second blessing, prim. prev.), već jednostavno o drugom po redu blagoslovu (neodređeni član „a“: a second blessing, prim. prev). Oni su već bili blagoslovljeni njegovim služenjem među njima, prilikom prve posete, dok su učili s njegovih usana i gledali u njegovom življenju manifestaciju Božije istine. Kao i svaki iskreni podpastir, on čezne da ih ponovo poseti, da još jednom služi među njima, da po drugi put mogu da prime blagoslov, da nešto dobiju. Može li biti jednostavnije od ovoga? Ali, ako je um zaveden lažnim učenjem, on će Pismu učitati svoje misli umesto da uči iz njega (Pisma).

Od trenutka svog obraćenja, vernici su blagoslovljeni svakim duhovnim blagoslovom u nebesima u Hristu, a Duh je dat da nas vodi u dobro koje nam već pripada. Sve je vaše nije napisano onima koji su savršeni na svojim putevima, već Korinćanima, kojima smo se već bavili, i to pre nego što su, preko apostola Pavla, primili drugu milost.

Posvećenje Hristovom krvlju: Večno

Velika tema Poslanice Jevrejima jeste aspekt posvećenja koji se naziva pozicionim ili apsolutnim; to nije delo Svetog Duha u duši vernika, već predivni rezultat čudesnog dela, koje je učinio Sin Božiji kada je prineo samog sebe da bi poneo greh na kalvarijski krst. Zahvaljujući toj žrtvi, vernik je zauvek odvojen za Boga, njegova savest je očišćena, a on sam je iz nečistog grešnika preobražen u svetog obožavatelja, koji je sponom prebivanja povezan s Gospodom Isusom Hristom. Jer i Onaj koji posvećuje i oni koji su posvećeni – od jednog su svi. Zato se i ne stidi da ih zove braćom (Jevrejima 2:11). Prema I Korinćanima 1:30, oni su u Hristu Isusu, koji nama postade… posvećenje. Oni su pomilovani u Ljubljenome (Efescima 1:6). Bog ih vidi u Njemu i gleda na njih kao što gleda na svog Sina. Jer kao što je on, i mi smo na ovom svetu (I Jovanova 4:17). Ovo nije naše stanje. Nijedan vernik nije svet kao Gospod Isus u praktičnom smislu. Ni najuzvišenije ni najbolje iskustvo ne može dosegnuti dotle. Što se tiče naše pozicije (naše nove pozicije), Bog nas vidi kao što je on.

Temelj svemu ovome jeste prolivanje i škropljenje krvlju našeg Spasitelja. Zato je i Isus, da bi vlastitom krvlju posvetio narod, pretrpeo izvan tabora (Jevrejima 13:12). Ni na jedan drugi način ne bismo mogli biti očišćeni od greha i odvojeni za Boga.

Glavni argument poslanice u potpunosti je razvijen u poglavljima 8-10. Tu su suprotstavljena dva saveza. Stari zavet tražio je od čoveka ono što nikada nije dobio – savršenu poslušnost; čovek to nije imao da bi mogao dati. Novi savez jamči svaki blagoslov kroz delo Drugoga; iz spoznaje tog principa izvire želja onoga koji prima takvu milost da bude poslušan.

U staroj dispenzaciji postojalo je svetište, ali zemaljsko; s njim su povezane uredbe koje su po karakteru telesne, koje su svejedno bile predslika budućih blagoslova; mi imamo privilegiju da uđemo i uživamo te blagoslove.

U samom Šatoru, Bog se zaklonio od grešnog čoveka i prebivao u Svetinji nad svetinjama. Čovek tu nije imao pristupa. Jednom godišnje, predstavnik, Prvosveštenik, ulazio je kod Boga, i to ne bez krvi. Svakog Dana pomirenja ponavljala se ista služba; ali sve žrtve koje su se prinosile po Zakonu nisu mogle da izbrišu greh niti da učine savršenim one koji tako pristupaju Bogu.

Savršenost Jevreja, imajmo na umu, nije savršenost karaktera ili iskustva, već savršenost savesti. Veliko je naime pitanje kako jedan prljavi grešnik, uprljane savesti, može dobiti savest koja ga više ne optužuje, već mu dopušta da neometano pristupa Bogu? Krv jaraca i bikova to ne može. Dela zakona ne mogu doneti takav blagoslov. Dokaz za to očit je u istoriji Izraela; stalno prinošenje pokazivalo da nema žrtve koja je dovoljna da očisti savest. Ne bi li se inače prestale prinositi, budući da obožavatelji, jednom očišćeni, ne bi više imali nikakve svesti o gresima (Jevrejima 10:2).

Kako malo zagovornici svetosti ulaze u reči poput ovih! „Jednom očišćeni!“ „Ne bi više imali nikakve svesti o gresima.“ Šta znače ovi izrazi? Nešto što bi ih, dragi čitaoče, kada bi razumeli, oslobodilo svih njihovih pitanja, sumnji i strahova.

Žrtve prinošene po zakonu nisu imale dovoljnu vrednost da izvrše pomirenje za greh. Zato je Hrist došao da izvrši volju svoga Oca, kao što je i pisano. Vršenje te volje za njega je značilo da ode u smrt i prolije svoju krv za naše spasenje. U toj smo volji posvećeni prinosom tela Isusa Hrista jednom zauvek (Jevrejima 10:10). Primetimo onda da naše posvećenje i Njegova žrtva zajedno stoje ili padaju. Verujemo izveštaju i Bog proglašava: „posvećeni smo.“ Nema u tome ni rasta ni napretka ni drugog dela. To je velika činjenica, istinita za svakog hrišćanina. Ovo posvećenje je po svom karakteru večno, jer je delo našeg Prvosveštenika učinjeno savršeno, i nikada neće biti ponovljeno: Jednim prinosom naime zauvek usavrši one koji se posvećuju (stih 14). Mogu li reči biti jasnije, a jezik izražajniji? Onaj ko sumnja pokazuje da ili neće ili se boji da se osloni na ovu iznenađujuću istinu!

Jedina istinska žrtva efikasno i zauvek čisti savest, tako da se inteligentni vernik može radovati u sigurnosti da je, šrkopljeničkog krvlju Isusa Hrista, zauvek očišćen od krivice i prljavštine. Tako i jedino tako su oni koji su posvećeni zauvek savršeni u pogledu savesti.

Jednostavna ilustracija može pomoći svakome ko i dalje ima problema s jevrejskim izrazom: „očišćena savest.“ Čovek ima dug prema drugom čoveku, koji iznova traži da mu dug bude vraćen. Pošto nije u stanju da vrati dug, a nemudro je potrošio sav imetak, što je njegovom poveriocu poznato, on je nesrećan kad god se nađe u njegovom prisustvu. Javlja se želja da ga izbegne, koja ga potpuno obuzima. Njegova savest je nemirna i zaprljana. Zna da je kriv, a nije u stanju da ispravi stvari. Pojavljuje se neko ko izmiruje taj dug i daje ovom nevoljniku priznanicu da je to učinjeno. Da li se ovaj sada boji da se sretne sa zajmodavcem? Da li izbegava susret s njim? Ni najmanje! Zašto? Jer mu je savest sada savršen, očišćena u pogledu nečega što ga je dosad mučilo.

Na taj način je delo Gospoda Isusa ispunilo Božije zahteve pravednosti prema grešniku; vernik je, oslanjajući se na Božije svedočanstvo o vrednosti Njegovog dela, očišćen Hristovom krvlju i zauvek usavršen u očima Svetoga. Posvećen je tom krvlju, i to za večnost.

Pošto se od vlasti Sotonine obratio k Bogu, gresi su mu oprošteni i ima nasledstvo među onima koji su se posvetili verom koja je u Hristu Isusu (Dela 26:18).

Postoji jedan izraz, koji je upotrebljen u Poslanici, i može da zbuni one koji ne razumeju razliku između ispovedanja i posedovanja. Da bismo ga razjasnili, citiraću ceo odlomak, stavljajući u zagrade izraz koji nas zanima. Jer ako svojevoljno grešimo pošto smo primili spoznaju istine, više nam ne preostaje žrtva za grehe, nego neko strašno iščekivanje suda i besni oganj koji će proždreti protivnike. Ko prezre Zakon Mojsijev, umire bez milosrđa na reč dvojice ili trojice svedoka. Zamislite koliko će goru kaznu zavredeti onaj Sina Božijeg pogazi i [nečistom smatra krv saveza kojom je bio posvećen] i ogreši se o Duha milosti? (Jevrejima 10:26-29).

Do sada smo već videli da je onaj ko je posvećen Hristovom žrtvom na krstu, tj. Njegovom dragocenom krvlju, zauvek usavršen. U ovom odlomku je, međutim, sasvim jasno da će onaj ko krv saveza, krv kojom je posvećen, smatra nečistom, biti zauvek izgubljen. Da nam ne bi promakla istinska sila ovoga za naše duše, nužno je da skrenemo pažnju na ono što smo već nazvali „poziciono posvećenje.“

Od davnina, sav Izraelski narod i svi povezani s njima bili su odvojeni za Boga – kako u pashalnoj noći, tako i kasnije, u pustinji. To ne znači nužno da se u njihovim dušama odvijalo delo Duha. Mnogi koji su se te uzvišene noći nalazili u kućama poškropljenim krvlju, dok je Anđeo zatirač prolazio da pobije nezaštićene prvorođence, nisu imali pravu veru u Boga. Svejedno, krvlju Jagnjetovom, stavljeni su u poziciju blagoslova, poziciju iz koje su imali udela u mnogim svetim privilegijama. Isti je slučaj s onima koji su kasnije bili pod oblakom i prošli kroz more, koji su se u Mojsija krstili u oblaku i u moru. Svi su bili u istoj poziciji. Svi su imali udela u spoljašnjim blagoslovima. Pustinja je, međutim, bila mesto provere (iskušenja), koje će uskoro pokazati ko je pravi, a ko ne.

Bog u sadašnjem vremenu nema poseban narod koji bi trebalo da dođe u poziciju fizičke blizine Njemu. Ali ima narod koji je sebi otkupio iz svih naroda, jezika i plemena – dragocenom krvlju Jagnjeta Božijeg. Svi koji se svojim ispovedanjem poistovećuju s njima, spolja gledano, spadaju u one koji su zaštićeni krvlju: u tom smislu, posvećeni su krvlju saveza. To je krv hrišćanstva, koje je u svojoj suštini objava spasenja kroz Hristovu smrt pomirenja. Zauzeti poziciju hrišćanina je isto što i ući u kuću poškropljenu krvlju. Svi koji su istiniti, prosuđeni pred Bogom, uistinu uvereni u Njegovu milost, ostaće u toj kući. Ko god izađe, pokazuje da nije istinit i njemu nema druge žrtve za greh; jer u Hristu su ispnjeni svi žrtveni tipovi. To su oni o kojima apostol Jovan kaže: Od nas izađoše, ali ne behu od nas. Jer kad bi bili od nas, ostali bi s nama. Ali oni izađoše kako bi se očitovali da nisu svi od nas (I Jovanova 2:19).

I ovi neistiniti su bili poziciono posvećeni; pošto, međutim, u njihovim dušama nema vere, oni su „izašli,“ učinivši to uprkos Duhu milosti, smatrajući nečistom krv saveza, kojom su posvećeni. Oni svojevoljno greše, ne samo u smislu da ne uspevaju da žive neporočno, već asplustno otpadajući od hrišćanstva, i to nakon što su upoznati sa slavnom porukom koju hrišćanstvo prenosi izgubljenim ljudima.

Ako bi bilo drugačije, ako bi se duša uistinu oslonila na Hrista, poziciono posvećene postalo bi večno: jer oni koji se posvećuju i Onaj koji posvećuje povezani su, kao što smo videli, neraskidivom vezom. Hrist je postao njihova mudrost, i to na tri načina: On je njihova pravednost, njihovo posvećenje i njihovo otkupljenje.

Evo svetosti! Evo pravednosti! Evo prihvaćenosti od Boga! Nije moje praktično posvećenje to što mi daje pravo na mesto među svetima u svetlosti; to je moguće na bazi činjenice da je Hrist umro i otkupio me za Boga. Njegova krv me očistila od sveg ili svakog greha; sada imam život u Njemu, novi život, s kojim se krivica nikada ne može povezati. U Njemu sam, to je istina. On je moje posvećenje i predstavlja me pred Bogom, kao što je prvosveštenik na svom turbanu nosio natpis „Svet za Gospoda,“ a na ramenima i srcu imena svih plemena Izraela. Sve ih je predstavljao u Svetinji. On je u tipu bio njihovo posvećenje. Ako je on prihvaćen od Boga, i oni su. Bog je u njemu video narod. Mi o svom Prvosvešteniku možemo da pevamo:

Za nas nosi turban
Odakle svetost isijava Za nas su haljine Njegove blistave
Bijelje od čiste svetlosti s neba.

Da s naše strane treba da postoji život koji na odgovarajući način prati vernost i odvojenost za Boga, to nijedan vernik podučen od Duha ni na tren neće negirati, na šta upravo prelazimo.

Posvećenje Rečju Božijom: Spoljašnji rezultati

U svojoj prvosvešteničkoj molitvi iz 17. glave Jovanovog evanđelja, naš Gospod o onima koje mu je dao Otac kaže: Oni nisu od sveta, kao što ni ja nisam od sveta. Posveti ih istinom svojom: tvoja je reč istina. Kao što ti mene posla u svet, i ja njih poslah u svet. I za njih ja posvećujem samog sebe da i oni budu posvećeni istinom (Jovan 17:16-19). Ovaj dragoceni odlomak može da nam posluži kao uvod u temu praktičnog posvećenja – ispravno uređivanje naših puteva i usklađivanje svega s otkrivenom voljom Božijom. Bilo bi dobro da već na početku naglasimo kako je ovo usko povezano s posvećenjem Duha, o čemu smo već govorili. Duh radi u nama. Reč, koja je izvan nas, svejedno je sredstvo za delo u nutrini. Namerno sam odvojio ova dva aspekta, jer sam hteo da napravim jasno razdvajanje između posvećenja Duhom u nama, što je sam početak Božijeg dela u našoj duši, i kasnije primene Reči na naše puteve. Novo rođenje nas uvodi u Božiju porodicu; iako smo nanovo rođeni, u pogledu mnogih stvari možemo biti u tami, pa nam treba svetlo Reči da obasja naše zaslepljene umove. Posvećenjem Duha, mi smo prišli škropljeničkoj krvi: razumemo da samo Hristova smrt pomirenja može biti od koristi kada su u pitanju naši gresi. Posvećeni smo Hristovom krvlju i u stanju smo da razumemo svoju novu poziciju pred Bogom. Tada, u pravom smislu te reči, počinje hod vere; od tog trenutka, potrebno nam je svakodnevno posvećenje istinom, tj. rečju Božijom, koju izgovara naš Gospod.

Očito je da po samoj prirodi stvari to ne može biti ono što se neznalački naziva „drugo, konačno delo milosti.“ Naprotiv, to je život – progresivno delo koje ne staje i koje se mora nastaviti sve dok ne odem sa ove scene na kojoj su mi potrebna svakodnevna usmeravanja na mojim putevima, a koja može dati samo Reč Božija. Ako se praktično posvećenje odvija putem Reči, ja nikada neću biti u potpunosti posvećen – sve dok Reč ne spoznam savršeno, sve dok kršim bilo koju pojedinost iz nje. To se na zemlji nikada neće desiti. Ovde stalno moram da se hranim Rečju, da je bolje razumem, da potpunije naučim njeno značenje; dok iz nje učim Božiji um, pozvan sam da sebe prosuđujem u svemu što je suprotno većem svetlu koje primam, da se danas predam na veću poslušnost nego juče. Tako se posvećujem istinom.

S tim ciljem je Gospod posvetio ili odvojio samog sebe. Otišao je u nebo da pazi na one koji su Njegovi, da pred Bogom bude naš Prvosveštenik, koji se zauzima za naše slabosti, naš advokat, koji nas pred Ocem zastupa u svetlu naših greha. On je tamo i kao cilj naših srca. Pozvani smo da strpljivo trčimo svoju trku, zagledani u Isusa, sa Svetim Duhom u nama i Rečju u našim rukama, da bude svetlost na našoj stazi. Ako pomoću sile Duha dragocena istina preuzima kontrolu nad nama, posvećuju nas Bog Otac i naš Gospod Isus Hrist. U Jovanu 17, On traži od Oca: Posveti ih istinom svojom: tvoja je reč istina. U Efescima 5:25, 26 čitamo: Hrist uzljubi crkvu te samog sebe predade za nju, da je posveti očistvši je kupelju vode, u reči. Ovde je Hrist taj koji posvećuje; On i kaže: Ja i Otac jedno smo. I ovde je, kao i kod Jovana, posvećenje nešto progresivno; i čišćenje u kupelju vode, iz Efesaca, predivno je ilustrovano u 13. poglavlju Jovana. Tamo imamo Gospoda, koji s punom svešću o tome da je večni Sin uzima ulogu opasanog sluge i pere noge svojim učenicima. Pranje nogu ukazuje na čišćenje puteva; čitav odlomak je simbolična slika dela koje čini otkad je uzdignut u nebo. Pazi na noge svojih svetih, perući ih od prljavšite puta, čisteći mrlje od zemlje, koje se tako lako stvaraju na nogama hodočasnika obuvenih u sandale, dok hodaju svetskim putevima.

Svakome od nas, baš kao i Petru, kaže: Ako te ne operem, nećeš imati udela sa mnom. Udeo s Njim imamo na temelju Njegovog dela pomirenja i kao rezultat života koji On daje. Udeo s Njim, naše dnevno zajedništvo, imamo samo ako se posvećujemo vodom Reči.

Da je čitava ova scena alegorična, jasno je iz Njegovih reči upućenih Petru: Što ja činim, ti sada ne znaš, ali spoznaćeš posle ovoga. Petar je znao i razumeo doslovno pranje nogu. Duhovno pranje nogu je spoznao kada ga je Gospod obnovio nakon njegovog pada. Tada je razumeo šta znače reči: Okupani ne treba oprati drugo nego noge – i sav je čist. (Kao što mnogi znaju, reč „okupani“ odnosi se na kompletno kupanje i razlikuje se od termina, koji je upotrebljen kasnije u istom stihu, „oprati.“) Značenje nije teško razumeti. Svaki vernik je jednom zauvek okupan u kupelji ponovnog rođenja (Titu 3:5). To kupanje se nikada neće ponoviti. Niko ko je rođen od Boga ne može propasti; takvi imaju večni život i ne mogu biti ugrabljeni (Jovan 10:27-29). Ako padnu i sagreše, ne moraju ponovo da budu spašeni. To bi značilo da ponovo moraju da budu okupani. Ali okupanom to ne treba; ako uprlja noge, opere ih, i čist je.

Tako stoji stvar s hrišćanima. Jednom smo regenerisani, i to se nikada neće desiti po drugi put. Kad god padnemo, moramo se prosuditi u Reči da bi naši putevi mogli biti čisti; ako bi Reč imala pravo mesto u našim životima, bili bismo sačuvani od prljanja i mogli bismo uživati nezamagljeno zajedništvo s našim Gospodom i Spasiteljem. Kako će mladić, pita psalmista, čistiti put svoj? Odgovor glasi: Držeći reč tvoju.

Koliko je samo važno istraživati Pisma i bespogovorno im biti poslušan da bismo mogli biti posvećeni istinom! Ipak, koliko ravnodušnosti često nalazimo među onima koji zagovaraju „drugi blagoslov.“ Kako samo često pokazuju neznanje u pogledu Spisa, ali i svoju superioronost, a sve to uz ispovedanje svetosti u telu!

Odlomak u I Solunjanima 4:3, istrgnut iz svog konteksta, često se smatra odlučujućim dokazom za to vernici mogu u ovom svetu dostići slobodu od nasleđenog greha: Jer ovo je volja Božija – vaše posvećenje. Ko mi može uskratiti pravo na savršenu svetost ako je to Božija volja? Naravno, niko. Ali već smo videli da posvećenje ne znači to, pogotovo ne u ovom tekstu. Pročitajte u celosti prvih osam stihova, koji tvore jedan pasus, i uverite se sami. Tema je lična čistoća. Posvećenje o kojem reč odnosi se na čuvanje tela od nečistih radnji i čuvanje uma od požude.

Stravičan nemoral bio je povezan, čak je činio deo obožavanja idola. Grčka mitologija pretvorila je strasti palog čoveka u božanstva; ovi solunski hrišćani tek što su se od idola obratili Bogu da bi služili Bogu živom i istinskom. Otud posebna potreba za ovaj podsticaj novoobraćenim svetima, koji su živeli među ljudima koji besramno upražnjavaju sve te stvari. Zamislite da se na to pozivaju ljudi koji su slobodni od nasleđenog greha! Svete bi kao hram Božiji morao karakterisati čist život, a ne život zagađen telesnim požudama.

Drugi aspekt praktičnog posvećenja prikazan nam je u II Timoteju 2:19-22. Ovo bismo mogli nazvati crkvenim posvećenjem; ovde se imaju na umu odani vernici, i to u vreme kada se iskvarenost uvukla među one koji ispovedaju da su hrišćani, te crkva u celini, posmatrana kao kuća Božija, koja je pala i postala tako velika da su u njoj pomešani dobro i zlo. Od presudne je važnosti da se na tom mestu, kao i na drugim mestima u Pismu, onaj ko hoće da hoda s Bogom pozove da se odvoji od nesvetog druženja i zajedništva; svejedno, u onome što sebe naziva crkvom, puno je onih koji ispovedaju da „žive bez greha,“ a ipak su u crkvi, a često i drugim oblicima zajedništva s nevernicima i onima koji ispovedaju hrišćanstvo, a hodaju nesveto. Zbog takvih bi bilo dobro da ovaj odlomak pogledamo detaljnije.

Apostol skreće Timotejevu pažnju na dokaze sve većeg otpadništva. Upozorava ga na borbu rečima (stih 14), svetovna i isprazna brbljanja (stih 16); ukazuje na dvojicu, Himeneja i Fileta (stih 17), koji su se prepustili tim naklapanjima; pošto su od mnogih prihvaćeni kao hrišćanski učitelji, nekima su prevraćali veru. To je tek početak; kao što pokazuje sledeće poglavlje: zli ljudi i varalice napredovaće iz zla u gore – zavodeći i bivajući zavedenima (3:13).

Sada shvatam da se prvi stih trećeg poglavlja nastavlja na stih 18 drugog. U Himeneju i Filetu apostol vidi početak užasne žetve bezakonja, koje će uskoro ugušiti sve što je od Boga. Nastavite s tim ljudima, slušajte ih, imajte zajedništvo s njima, prihvatite ih na bilo koji način, i uskoro ćete izgubiti sposobnost da razlikujete dobro i zlo, časno od nečasnog.

Pre potpune slike poražavajućih uslova koji se ubrzano približavaju, Timoteju je upućena reč ohrabrenja i uputstvo za to kako da on hoda u vreme kada stanje bude dospelo do tačke u kojoj više neće biti moguće očistiti vidljivu crkvu od zla.

Ipak, čvrsti temelj Božiji stoji – s ovim pečatom: „Poznaje Gospod one koji su njegovi“ i: „Neka odstupi od nepravde svaki koji imenuje ime Hristovo.“ Ovo je ohrabrenje vere i odgovornost vernosti. Vera kaže: „Neka zlo naraste koliko može – nek se bezakonje umnoži, a ljubav mnogih ohladi – neka sve što na zemlji izgleda kao da je od Boga bude progutano otpadništvom – ipak, čvrsti temelj Božiji stoji, jer Hrist je rekao: Na ovoj steni sagradiću crkvu svoju i dveri Podzemlja neće je nadvladati.

Ovo, međutim, traži odgovornost. Ne treba da idem uza zlo – protestujući, ali ipak imajući zajedništvo, rezervisano, ne baš iskreno. Ne, pozvan sam da se odvojim od njega. Čineći to, mogu izgledati kao da se odvajam od drage dece Božije i voljenih slugu Hristovih. To je pak nužno ukoliko oni ne osuđuju otpadništvo.

Da bi moja odgovornost bila jasna, u stihu 20 data je ilustracija: A u velikoj kući nisu samo zlatne i srebrne posude, nego i drvene i zemljane; jedne su časne, a druge nečasne. „Velika kuća“ je hrišćanski svet u svom sadašnjem stanju: dobri zli, spašeni i izgubljeni, sveti i svetovni – svi su zajedno izmešani. U I Timoteju 3:15 čitamo o kući Božijoj, koja je crkva Boga živoga, stub i uporište istine. To je crkva trebalo da bude. Ubrzo je, međutim, odlutala od tako blagoslovljenog idela i postala poput kuće bogatog čoveka, u kojoj ima svakojakih posuda, načinjenih od različitih materijala, s različitom namenom. Ima zlatnih i srebrnih posuda, koje se koriste u trpezariji; ima i drvenih i zemljanih posuda, koje se upotrebljavaju u kuhinji i drugim delovima kuće, pa često bivaju izuzetno prljave, pa je najbolje držati ih odvojene od vrednih posuda koje se drže gore, na spratu, i lako mogu da se izgrebu ili oštete. Očisti li se dakle ko od toga, biće posuda časna, posvećena i korisna Gospodu, za svako dobro delo spremna (II Timoteju 2:21). Ovde je parabola primenjena. Posude su osobe. Kao što vredna posuda može stajati neoprana i prljava u gomili kuhinjskih sudova koji čekaju da budu oprani, a potom pažljivo odvojena od posuda za „prljaviju“ upotrebu, tako je i Timotej (i svaka izvežbana duša) pozvan da se odvoji, da se očisti od te izmešanosti i bude posuda časna, posvećena i korisna Gospodu, za svako dobro delo spremna.

Nema sumnje da je ovakvo posvećenje bitno drugačije od dela Duha u našoj duši, na početku, kao i od rezultata Hristovog dela na krstu, kojima smo zauvek odvojeni za Boga. Ovo je praktična stvar, koja se tiče veza koje stvaramo kao hrišćani. Dopustite mi da ovu ilustraciju povedem još korak dalje, i mislim da će sve biti jasno.-

Gospodar velike kuće dovodi kući prijatelja. Želi da mu posluži osvežavajuće piće. Odlazi do stola za posuđe da potraži pehar, ali ga ne nalazi. Sada je pozvan sluga i postavljeno mu je pitanje gde su pehari. Dole su, u kuhinji, gde čekaju da budu opravni s ostalim kuhinjskim posuđem i odvojeni od ostatka posuđa. S prezirom je poslan da donese jedan, a uskoro se vraća s posudom koja je očišćena od prljave gomile; tako odvojena i oprana, podobna je da je gospodar upotrebi.

Tako je i s Božijim čovekom koji se čisti od onoga što se protivi istini i svetosti Božijoj. Posvećen je i odvojen, čime postaje koristan Gospodu.

Naravno, nije dovoljno zaustaviti se na odvajanju. Takav bi čovek zapravo bio farisej najgore vrste, što je, nažalost, često slučaj. Onome koji se odvoji od zla sada je zapoveđeno: A od mladalačkih požuda beži. Već teži za pravednošću, verom, ljubavlju, mirom, zajedno s onima koji zazivaju Gospoda iz čista srca. Za tako nešto potrebna je svakodnevna primena reči Božije, po sili Duha, na sve naše puteve!

To je, kao što smo videli, istinsko pranje nogu. Kada se nanovo rodimo, Reč nas čini čistim. Vi ste već čisti zbog reči koju sam vam govorio (Jovan 15:3)

---

Prijevod i obrada: Vladimir Milovanović i Branko Gotovac, 2018.