UVOD I PRVO POGLAVLJE
ZAHVALJUJEM
Nikada neću moći zahvaliti svim ljudima i uticajima koji su oblikovali moj život i razmišljanje. Ali vezano za razumevanje Pisama, da bi ih tumačili jasno i očigledno, a to znači dispenzacionalno i vezano za nastanak ove knjige, želim pomenuti neke osobe koje su me posebno zadužile.
Prvo mesto pripada mojim roditeljima. Jako dugo godina je moj otac držao Biblijske poduke u našem domu, i ponekad, dok sam još bio dečak u osnovnoj školi bilo mi je dopušteno da prisustvujem, ali samo ako bih sedio pored moje majke. Ona ne samo da se brinula da se ponašam ispravno, već mi je pomagala da pratim teme koje su izlagane. Otac je podučavao a mi smo pratili kroz reference Pisma. Jedne serije podučavanja se sećam do današnjeg dana. Bio je to studij od C.I.Scofield-a „Ispravno Razlaganje Reči Istine“. Tih dana bila je to mala crvena knjižica, koja je sadržavala reference i naglaske iz Pisama. Bio je to moj prvi susret sa studiom izlaganja, na samo što se tiće dispenzacije, već i svih drugih važnih Biblijskih doktrina.
Isto tako, u tim godinama i kroz srednju školu, povremeno bih imao prilike slušati Dr.Lewis Sperry Chafer-a kada bi dolazio govoriti u blizini St.Louis-a. Te posete bile su izuzetno snažna ohrabrenja, jer moja kućna crkva nije baš mnogo doprinosila mojoj Biblijskoj izobrazbi.
Tokom mojih studentskih dana u jednom predgrađu Filadelfije pokušao sam objasniti što su dispenzacije jednom kolegi iz odeljenja. Morao sam jedno vreme itekako proučavati tu temu da bih mogao dati neke odgovore. Kada smo bili u mogućnosti, moj cimer i ja, otišli bi vozom do grada da bi slušali Dr.Donald Grey Barnhouse, koji je i sam bio dispenzacionalist i pomno je posmatrao sav taj „crkveni nameštaj“ koji je sadržavala Scofield Bible.
Kroz vreme sam pohađao i Dallas Seminary gde su poduke bile dispenzacijsko premilenijalističke. Tamo sam se našao pod učenjem Dr,Chafer-a, Dr.H.A. Ironside-a i drugih nepokolebljivih. Moj kasniji studij na Univerzitetu u Edinburgu donio mi je potvrdu da je u poređenju sa drugima dispenzacijski premilenijalizam jedini način da razumemo Bibliju.
Po završetku javne srednje škole pohađao sam jedan semestar Stony Brook (Pripremnu) Školu na Long Islandu jer je moj otac smatrao da u javnoj školi nisam naučio kako studirati. Tamo je upravnik bio Dr.Frank E. Gabelein, koji mi je u godinama koje su usledile postao jako dobar prijatelj. Jednom prilikom dok smo putovali u Dallas, bile su rane šezdesete, rekao mi je da se sprema revizija Scofield Reference Biblije i pozvao me da razmotrim ideju da napišem knjigu o dispenzacionalizmu koja bi se poklopila sa izdavanjem te revizije. Prihvatio sam izazov, ali sam uranio u odnosu na reviziju za dve godine. Govorim o prvom izdanju ove knjige, a Dr.Gabelein bio je ljubazan da napiše predgovor koji je svakako od pomoći.
Posljednjih godina, negde u pozadini mojih misli, kreće se razmišljanje o reviziji i updejtu ove knjige. Razgovarao sam o tome sa Mr.Greg Thorton-om, pod-predsednikom koji vodi Moody Press, a godinama je već moj verni prijatelj. Složio se sa vidnim oduševljenjem i ohrabrio me da tom projektu dam prioritet. Sada, trideset godina od originalnog izdanja, ovo novo izdanje je spremno.
Kao i kod svake knjige, određen broj ljudi zaslužuje posebnu zahvalu. Mr.Joe O,Day, koji je odradio gigantski zadatak uređivanja (editinga) proširenog izdanja moje Study Bible, dodeljen je i ovoj knjizi. To je čitav proces učinilo mnogo lakšim i bržim, pa iako se još nismo sreli licem u lice, jako dobro radimo jedan s drugim. Ali ima još mnogih „neopevanih junaka“ koji tolike knjige dovode do objavljivanja, i uistinu im zahvaljujem od sveg srca.
Velečasni Mark Toothman pomogao je ovom kompjuterski nepismenom čoveku (pripadam pogrešnoj generaciji) da se osetim ugodno sa svom tom tehnologijom i uvek je bio tu da me izvuče iz nevolja koje su doslovno bile brojne kao telefonski pozivi (i njih je bilo mnogo). Mr. Steve Nichols, student, koji me ne tako davno, strpljivo nagovarao da se dohvatim revizije i da je se držim posle toga, i bio je pomoć i kroz razgovore i dobavljajući materijal za koji je mislio da bi mogao pomoći pri radu na knjizi. Nekolicina njih, uključujući Marka i Stevea, pročitali su delove ili čak sve materijale rukopisa. Hvala im.
Mnogo puta kada bih se „zaglavio“ Gospod bi donio misli i odlomke u misli koje su se uklapale tačno na svoje mesto, i zahvaljujem mu ne samo na tome, već što je donosio sve te dobre uticaje u moj život i službu. Nadam se da će ova knjiga pomoći Njegovom narodu da bolje razume Njegovu Reč i tako proslavi Njega.
- DISPENZACIONALIZAM – POMOĆ ILI HEREZA
Sam pomen reči dispenzacionalizam obično isprovocira trenutnu reakciju. Mnogi Hrišćani se sete pomoći i blagoslova za njihove službe koji su došli kroz dispenzacijske Biblijske učitelje. Sete se Biblijskih konferencija, proročkih konferencija, specijalnih sastanaka, ili knjiga koje su u njima probudile prvi stvarni interes za duboko i ozbiljno proučavanje Biblije.
Za druge, međutim, dispenzacionalizam je nešto što treba da se izbegava poput kuge. Možda oni još nisu ni pokušali da razumeju šta on stvarno jeste, a ako su čuli o njemu, bilo je to u negativnom kontekstu. Uistinu, možda im je čak rečeno da je dispenzacijsko učenje heretičko (neverničko). Unatoč tome, dispenzacionalisti su zauzeli itekako značajno mesto u istoriji crkve, i danas nastavljaju da budu važna grupa iskrenih vernika.
Poput svih doktrina, naučavanje dispenzacionalizma, prošlo je razvoj, rast i sistematizaciju u svom vremenu postojanja. Pa iako se osnovna načela nisu promenila, kroz vreme je jako često bio izuzetno agresivno napadan. Često je svođen na karikaturu i na stereotip, a njegova stajališta su ismejavana. Kada je ova knjiga po prvi put objavljena 1965 pod naslovom Dispenzacionalism Today, njena svrha je bila da predstavi klasično dispenzacijsko učenje na jedan pozitivan način kako bi se mogla ispraviti pogrešna shvatanja i ublažiti sumnje koje su se pojavile u vezi s njim. Također sam želio pokazati da su rani dispenzacionalisti bili mnogo više uravnoteženi u svojim izjavama, nego što su ih pokušali prikazati oni koji ih citiraju selektivno.
Ovo prerađeno izdanje ne pokušava napustiti, promeniti, razrediti ili minimalizirati, normativni ili klasični dispenzacionalizam. Temeljne postavke koje uključuju različite dispenzacije i dalje ostaju alat od najveće pomoći u doslednom, neproturečnom tumačenju Pisama. Napomene (reference) će biti učinjene s obzirom na neke knjige koje su objavljene posle 1965, kao i s obzirom na nedavni razvoj unutar hermeneutike, kao i s obzirom na neke velike promene koje su predložene i upućene od takozvanih progresivnih dispenzacionalista. Ali ispravno predstavljanje normativnog dispenzacionalizma i dalje ostaje glavna značajka ove revizije.
Svakako bi trebalo upamtiti da su dispenzacionalisti konzervativni, evangelistički Hrišćani. Mnoge razlike u mišljenjima razmatrane u ovoj knjizi odvijaju se između evangelista sa kojima postoji potpuno slaganje u drugim važnim doktrinalnim područjima. Najiskrenija namera je da ovo što je ovde rečeno o tim razlikama bude činjenično, da bude fer, čisto i u jednom duhu uzajamne pomoći. Nadam se da će svaki čitatelj, pre nego što odloži ovu knjigu, pročitati poslednje poglavlje, bez obzira koliko se blago ili snažno, on ili ona, ne slagali sa drugim delovima knjige.
Protivljenje Dispenzacionalizmu
Protivljenje dispenzacijskom učenju dolazi sa mnogih strana, a napadi variraju po svom intezitetu.
Liberalni teolozi se sasvim prirodno protive dispenzacionalizmu jer im je u potpunosti neprihvatljivo očigledno tumačenje, koje se temelji na očigledno jasnoj i izrečenoj teoriji nadahnuča Pisama. Niti će se oni složiti sa ostalim verovanjima i učenjima koji dispenzacionalisti dele zajedno sa ostalim konzervativcima. Šta god još da dispenzacionalizam jeste, on je svakako konzervativan kada gleda na temeljne doktrine Biblije, a to je za liberale neprijatan pristup.
Ali isto tako postoje i određeni konzervativci koji se protive dispenzacionalizmu. S jedne strane, amilenijalisti prepoznaju da su dispenzacionalisti nepromenjivi premilenijalisti, šta znači da njihova učenja ne mogu biti stvar rasprave, jer se pre-milenijalizam i a-milenijalizam ne mešaju. A.W.Pink, na primer, piše o dispenzacionalistima kao o onima koji nameću „svoje primitivne i čudne teorije prevarenim jadnicima uveravajući ih kako su otkrili čudesno ispravan način da se reže Reč Istine … Kako su samo strašno površni i pogrešni njihovi nalazi koji su (očigledno) iz popularne (isuviše popularne da bi imala neku veliku vrednost- Luka 16:15) Scofield Biblije.“ Još nedavnije John Gerstner etiketirao je dispenzacionalizam kao „kult, a ne grana Hrišćanske crkve“ povezujući dispenzacionaliste sa „lažnim učiteljima“ i „krivovercima“. S druge strane, oni koji bi se mogli nazvati ultra-dispenzacionalisti osećaju da normativni dispenzacionalizam ne ide dovoljno daleko u svom naučavanju i stoga je nebiblijski u svojim zaključcima, te sledom toga, treba biti odbačen.
Protivljenje se također razvilo od onih koji su pre-milenijalisti ali nisu dispenzacionalisti. (Uglavnom se radi o pre-milenijalistima saveza koji veruju u uzdignuče crkve nakon velike nevolje – post-tribulacionizam). Njihov zaključak je da dispenzacijski pre-milenijalizam nije istorijski, ali pre-milenijalizam bez dispenzacionalizma jest. Stoga se njihov napad usredsređuje na razlikovanja koja čini dispenzacionalizam; „Sadašnji porast Istorijskog Pre-milenijalizma uvelike je izazvao Dispenzacijsku Teoriju Pre-tribulacijskog Uzdignuća Crkve sa ovog sveta. Verovanje u pre-tribulacijsko uzdignuće je…zastranjenje.
Ovi razni napadi variraju od blagih do izrazito snažnih. Philip Mauro, pre-milenijalist koji je napustio dispenzacijsku poziciju, gorak je u svojim optužbama:
Uistinu, vreme je sazrelo u potpunosti za temeljito preispitivanje i iskreno izlaganje ove nove i suptilne forme modernizma koja se raširila nad onima koji su sebi prisvojili ime „fundamentalisti“. Evangelističko hrišćanstvo mora pročistiti sebe od ovog dispenzacionalističkog kvasca pre nego bude u mogućnosti da iskaže svoju nekadašnju moć i ponovno raširi svoj nekadašnji uticaj … Celokupan sistem ovog „dispenzacijskog podučavanja“ je modernistički u najstrožem smislu te riječi.
Samo malo blaže od Maurove optužbe za modernizam je zaključak Oswalda Allisa da je dispenzacionalizam „opasan“ i da „nije u skladu sa Pismima“. Daniel Fuller došao je do sličnog zaključka, doslovno kaže; „dispenzacionalizam je duboko nedosledan i nije ga moguće uskladiti sa Biblijskim podacima“.
John Bowman, u skoro neobuzdanom napadu na originalnu Scofield Bibliju i njeno dispenzaciono podučavanje, kaže; „Ova knjiga verovatno predstavlja najopasnije krivoverje koje se trenutno može naći u Hrišćanskim krugovima.“ U još temperamentnijem pristupu urednik Prezbiterijanskog Žurnala, u odgovoru na pitanje jednog čitatelja, naziva dispenzacionalizam; „konzervativnom herezom“ jer, njegovim vlastitim rečima kazano; „šta god drugo rekli o dispenzacionalizmu, jedno možemo kazati sa potpunom sigurnošću: u svojoj teologiji, on je konzervativan.“
Nešto noviji pokret – rekonstrukcionisti – (poznati i kao dominion teolozi, teolozi vlasti ili teonomisti) koji su post-milenijalisti, pridružili su se napadu. Jedan od njih nazvao je dispenzacionalizam „neverom i herezom“, dok je drugi etiketirao pre-milenijalizam kao „nepravoverno naučavanje koje je uglavnom u vezi sa heretičkim sektama koje su poput ukrasnih resica Hrišćanskih crkava.“
Etiketirajući dispenzacionalizam kao „modernizam“, „koji nije u skladu sa Pismima“ ili kao „herezu“ nije prestanak napada. Neki se drže metode okrivi- po-asocijacijama. Bowman naprimer asocira dispenzacionalizam sa imenima poput, Hitler, Nacional-Socijalizam, RimoKatolici, Hrišćanska Znanost i Mormonizam. Knjiga „Church Faces the Isms“, napisana od strane fakulteta Louisville Presbyterian Theological Seminary, priključuje dispenzacionalizam zajedno sa tim „Isms“ poput Adventisti Sedmog Dana i Perfekcionistima.
Gerstner (iako razlikuje neke osnove) stavlja dispenzacioniste, uz određeni respekt, zajedno sa Jehovinim Svedocima i Mormonima. A u predgovoru Gestnerove knjige, R.C. Sproul povlači analogiju između dispenzacionalista i Josepha Fletcher-a, oca moderne „situational ethics“.
Čest je slučaj da je napad ad hominem (na čoveka), a to znači da se napad fokusira na osobu i na karakter umesto na samo naučavanje te osobe. Osoba koja se jako ističe u svemu ovome je John Nelson Darby, a tačka napada obično je njegov separatistički princip i praksa. Njega se oslikava kao „Papa“ pokreta Plimutska Braća koji ekskomunicira (izopćava) po svojoj volji one koji se s njim ne slažu i čija je separatistička praksa okarakterisala, kao bolest, čitav pokret dispenzacionalizma. Evo jedne ilustracije takvog napada; „Tamo postoji direktna veza od Darbija preko brojnih kanala … i sve je okarakterizirano rastom i razvojem duha separatizma i isključivosti. Razorni efekti ovog duha na celokupno Hristovo telo nikako se ne mogu podceniti.“
Ponekad ovi napadi dobijaju formu u kojoj se ukazuje na slučajeve podela unutar crkava i kako su na te podele, na ovaj ili onaj način, direktno uticala dispenzacionalna podučavanja. Naravno, prilikom izveštaja o takvim slučajevima, onaj koji čita ne može biti siguran da su mu predočene sve činjenice koje su mogle doprineti lomu unutar takve zajednice. Oni koji koriste takve argumente u naporima da diskreditiraju sveukupnost dispenzacionalnog naučavanja, trebali bi se prisjetiti temeljnih i izuzetno očiglednih činjenica o razdvajajućim (razornim) aspektima Protestantske Reformacije.
Onda imamo i „intelektualni“ napad. Primećeno je da se kroz proces dobijanja doktorske dizertacije osoba oslobodi dispenzacijskog naučavanja u kojoj je odgojena. Nepotrebno je i reći, ali ima osoba sa doktorskom dizertacijom koji podržavaju dispenzacionalni pristup. Koliko god da je ovaj napad nevredan, ipak je dosta snažan. On implicira, daje naslutitti, da se dispenzacionalizam može naučiti u Nedjeljnoj školi ili u Biblijskoj školi gotovo kao omaška, ali veća intelektualna zrelost, zasigurno će nas odvesti u njegovo napuštanje.
Imamo i istorijski napad. Ovo ćemo mnogo detaljnije istražiti kasnije (vidi poglavlje 4). Ovde se pokušava dokazati da je dispenzacionalizam u svojoj sadašnjoj formi nešto očigledno savremeno; i zasigurno bi to neko podučavao u prvih 18 vekova crkve da je to istina. Neki koji koriste ovakav način napada da bi diskreditirali dispenzacionalizam su dovoljno iskreni da priznaju da istorija nikad ne može biti test istinitosti Biblije, već je to samo Biblija sama sebi. Ali oni ustrajavaju na tom pristupu i ostavljaju utisak da je istorija delimično valjan test, ako čak ne i konačni test. Dale Moody piše; „Dispenzacionalizam u svojoj modernoj formi od sedam dispenzacija, osam Saveza i pre-Tribulacijskim uzdignućem je zastranjenje koje se ne može pronaći pre 1830.
Postoje napadi koji su smešni u svojoj „doktrini“. Obično se temelje na navodnim doktrinama nekih „nepostojećih“ ljudi ili na nekim njihovim izjavama. Neki pretpostavljaju da bi naučavanje o dispenzacijama trebalo ismejavati, i po tome čitav taj sistem treba osuditi. Na primer, protivnici dispenzacionalizma su prilično sigurni da se tu podučava o dva (ili više) načina spasenja. I stoga pitaju; Šta bi moglo biti više neusklađeno sa Pismima od toga? Zato celi taj sistem treba da se odbaci. Ili drugo; izjavljuju da se dispenzacionalisti ne pridržavaju Propovedi na gori, i kako Propoved očigledno sadrži bogate Hrišćanske istine, šta još treba da se taj sistem odbaci i da shvatimo da je pogrešno koristiti ga? Uistinu, Richard J. Foster, konzervativac, kaže da; „hereza (opet ta reč) dispenzacionalizma je da Propoved na gori primenjuje na buduće vreme, a ne na ovo danas“. Ove optužbe ćemo diskutirati malo posle (vidi poglavllje 5); ovde su spomenute samo kao metod koji se koristi za napad.
Još jedan način da se udari dispenzacionalizam je sljedeći; „Ne-dispenzacionalisti obično smatraju da eshatološki faktor nije toliko važan. Očigledno je da dispenzacionalisti osečaju da naša crkvena veroispovedanja nisu odgovarajuća jer ne uključuju izjave o temama kao što je, Pretribulacijsko uzdignuće ili tačno identificiranje onih 144000.“ Neke grupe smatraju najboljim za njihove službe da imaju pretribulacijsko uzdignuće kao klauzulu u njihovom doktrinalnom ispovedanju, ali ja lično nikada nisam video kredo vere koji smatra potrebnim uključiti prepoznavanje onih 144000.
Bruce Waltke (nekadašnji dispenzacionalist, sada amilenijalist, i uvek prijatelj) u predavanju koje je održao 1991 predvideo je da dispenzacionalizam „nema budućnosti kao sistem“. Rekao je da „ukoliko se ne pojavi novi, ovlašćeni teolog da obrani istorijski dispenzacionalizam, ovo odstupanje u Hrišćanskoj teologiji će umreti“.
Novi „progresivni“ dispenzacionalizam (vidi poglavlje 9), iako se predstavlja kao legitiman razvoj unutar dispenzacijske tradicije, pre će biti da se radi o potpuno odvojenoj promeni klasičnog dispenzacionalizma jer traži „dispenzacijske strukture koje su bliže i usklađenije sa Biblijom“. Zar ovo ne implicira da je dispenzacionalizam dalje i ne toliko usklađen sa Biblijom? Jedan progresivac gleda na klasični dispenzacionalizam kao „oblak“ pod kojim je on živeo. Ali promene koje je doneo progresivni dispenzacionalizam verovatno će razvejati taj oblak.
Naravno, konačni test istinitosti bilo koje doktrine je, da li je ona u skladu sa biblijskim otkrivenjima. Činjenica da je crkva podučavala nešto u prvom veku ne čini to podučavanje istinitim, i isto tako, ako crkva nije podučavala nešto sve do XX veka, ne znači da je to nužno pogrešno. Tertullian, Anselm, Luther, Calvin, Darby, Scofield, i Westminster božji, sve su to intrumenti u rukama Gospoda da bi služio istinu Svojoj Crkvi, ali nijedan od njih nije bio savršen u čitavom svom promišljanju. Nisu ljudi ti koji jednu doktrinu čine ispravnom ili pogrešnom. Iskvaren život zasigurno neće doneti poboljšanje toj doktrini, ali je ne čini nužno falsifikatom. Zaslužiti doktorsku dizertaciju svakako čini osobu stručnjakom u jednom određenom polju studiranja, ali ga ne čini nepogrešivim ili da je bez potrebe za daljnjim prosvetljenjem o toj temi. Razumevanje istina Biblije, Duh Sveti nam može preneti i saopćiti kroz formalno obrazovanje i procedure koje prate formalno obrazovanje, ali nam ih može saopćiti i potpuno odvojeno od takvog načina.
Ako je dispenzacionalizam nazvan svakim nazivom; od „opasnog prijatelja“ do „zakletog neprijatelja“ ima li ikakvog smisla da ga preispitujemo? Šta to dispenzacionalisti kažu o samima sebi da bi učinilo njihovo učenje vrednim istraživanja? Ima li ikakve pomoći u nećem šta je hereza u umovima nekih?
POMOĆ KOJU NAM PRUŽA DISPENZACIONALIZAM
On Daje Odgovor na Potrebe Biblijskog Razlikovanja
Ne postoji tumač Biblije koji ne prepoznaje potrebu za nekim temeljnim razlikovanjima unutar Pisama. Liberalni teolog, koliko god da priča o Jevrejskoj pozadini Hrišćanstva, prepoznaje da je unatoč svemu, Hrišćanstvo različito u odnosu na Judaizam. Može biti da ima nekoliko ili čak mnogo karakteristika Judaizma koje su u njegovom umu prenesene u Hrišćanstvo, ali i dalje poruka koju ima Isus je nešto novo. Stoga se materijal iz Starog Zaveta razlikuje od Novog.
Teolog Saveza, sa svim svojim protivljenjem prema dispenzacionalizmu, također čini neke jako važne različitosti. Međutim, treba svakako naglasiti da se njihove dispenzacionalne različitosti promatraju vezane za ujedinjujući i fundametalni Savez Milosti. Unatoč tome, unutar njihovog koncepta ovog saveza, čine neka itekako temeljna razlikovanja. Louis Berkhof će nam poslužiti kao primer. Pošto je odbacio uobičajenu dispenzacijsku šemu Biblijskog razlikovanja, on počinje da nabraja svoju vlastitu šemu dispenzacija ili rasporedbi, svodeći broj na dva – dispenzacija Starog Zaveta i dispenzacija Novog Zaveta. Međutim, unutar dispenzacije Starog Zaveta on navodi još četiri podpodele, koje iako ih on naziva terminom „stepeni otkrivenja u savezu milosti“, dovoljno se razlikuju da bi bili navedeni kao stepeni. Na kraju, zapravo, on nalazi te četiri plus NovoZavetnu dispenzaciju, ili pet različitih perioda Božjeg administriranja. Znači, teolog saveza pronalazi da su određena biblijska razlikovanja neophodan deo njegove teologije, iako je savez milosti kategorija unutar koje se on kreće.
Odgovor na ovu očiglednu potrebu za razlikovanjem dispenzacionalist nalazi unutar dispenzacione šeme ili rasporeda. Dispenzacije upotpunjuju ovu potrebu za razlikovanjem i to u uređenom napredovanju otkrivenja kroz Pisma. Ove dispenzacije nisu različiti stepeni u otkrivenju saveza milosti, već Božje isprofilirane i različite rasporedbe u njegovom upravljanju i vođenju poslova na ovom svetu. U ovom trenutku rasprave nije toliko važno da li ima sedam dispenzacija ili ih nema toliko; poanta je da dispenzacije jesu odgovor na potrebu za razlikovanjem.
Svi tumači uviđaju i osećaju ovu potrebu za razlikovanjem. Jasno da ovo ne dokazuje da je dispenzacijsko razlikovanje ispravno, ali svakako jasno pokazuje da je potreba za razlikovanjem, kao osnovom za ispravno tumačenje Pisama, prepoznata. Ima neke istine u sledeće dve izjave; „Svaka osoba koja veruje u krv Hristovu, a ne u prinošenje životinjske žrtve je dispenzacionalist“ i druga „svaka osoba koja više pažnje poklanja prvom danu, a ne sedmom danu je dispenzacionalist“. Ovo je istina jer jednostavno govoreći, ukoliko osoba ne prinosi životinjsku žrtvu i ukoliko ne obeležava Subotu (Šabat) kao dan za Gospoda, ta osoba prepoznaje potrebu za razlikovanjem u tumačenju Biblije. Dispenzacionalist oseća da je njegov sistem taj koji mu daje pravi odgovor na tu potrebu.
Odgovara na potrebu Istorijske Filozofije
Pisma po sebi nisu ni filozofija ni istorija, ali sadrže i jedno i drugo. Istina je da se Biblija bavi sa idejama, ali sa idejama koje su tumačenja istorijskih događanja. Ova tumačenja samog smisla istorijskih dešavanja su zadatak teologije, i to je zadatak koji nikako nije lagan i bez svojih problema. Glavni problem ja da i teologija saveza i dispenzacijska teologija tvrde da oni predstavljaju istinsku istorijsku filozofiju onako kako je sadržana u Pismima. Ima i daljnja komplikacija tog problema i ona se sastoji u sledečoj činjenici; ukoliko istorijsku filozofiju definišemo kao; „sistematsko tumačenje sveopšte istorije u skladu sa načelima po kojima se ,čitav sled, tok historije dešava jedinstveno upravljen i vođen ka konačnom smislu i cilju.“ Tada, u određenom smislu oba ova sistema teologije trebaju neke osnovne zahteve unutar definicije. Međutim, način na koji se ova dva sistema nose sa tim zahtevima potvrđuje da je dispenzacionalizam u tome vredniji sistem i svakako je od veće pomoći. Primetite da se definicija usredotočuje na tri stvari: (1) prepoznavanje „istorijskih dešavanja i njihovog vremenskog sleda“, ili ispravan koncept napredovanja otkrivenja unutar istorije, (2) ujedinjujući, jedinstveni princip; i (3) konačni cilj čitave istorije. Ispitajmo oba sistema u odnosu na ove tri značajke.
U odnosu na samu svrhu čitave istorije, dispenzacionalizam je nalazi u uspostavljanju milenijskog kraljevstva na zemlji, dok teolog saveza to vidi i pozdravlja u večnom stanju. Ovo ne znači da normativni dispenzacionalista minimalizira slavu večnog stanja, ali on inzistira da očitovanje slave Božje koji je suveren nad ljudskom istorijom mora biti vidljivo u sadašnjim nebesima i zemlji. Ovakav pogled na realizaciju svrhe čitave istorije unutar vremena je ujedno i optimističan i u skladu sa zahtevima same definicije.
Pogled teologa saveza, je da vidi čitav smer istorije kao neprekinutu borbu između dobra i zla, sve dok se to ne završi prelaskom u večnost, očigledno nema nikakvu svrhu unutar istorije vremena i stoga je pesimističan. Alva McClain ističe ovu suprotnost jako jasno kada kaže da prema teologiji saveza „oboje i dobro i zlo nastaviće svoj rast i razvoj jedno pored drugog kroz čitavu ljudsku istoriju.
Onda će doći katastrofa i kriza božanske osude, ne u svrhu da se uspostavi Božje kraljevanje unutar istorije, već da se zatvori i završi sa istorijom…tako da istorija postaje pripremno „predsoblje“ večnosti…to je jako uzan koridor, tesan i mračan, neka vrsta „čekaonice“, koja ne vodi nigde unutar istorijskih procesa, već je samo prikladna da bude odbačena na kraju za idealno postojanje u drugom području. Ovakav pogled na istoriju je izrazito i neopravdano pesimističan, u svetlu Biblijskog otkrivenja.
Progresivni dispenzacionalizam uzima i jedan i drugi pogled na istoriju i kombinuje ih kroz milenijsko kraljevstvo i večno stanje u jednoj jedinoj budućoj dispenzaciji. Ovo je posrednička pozicija između klasičnog dispenzacionalizma i teologije saveza i nije u potpunosti usaglašena sa definicijom koja povezuje istorijska dešavanja, niti sa večnošću. Stoga, u odnosu na ispravnu istorijsku filozofiju, samo normativni dispenzacionalizam, sa svojim ispunjenjem unutar istorije u dispenzaciji Milenijuma nudi zadovoljavajući sistem.
Drugi zahtev istorije filozofije je ispravno ujedinjujuće načelo ili princip. U teologiji saveza ovo načelo je savez milosti. Ovo je navodni savez kojeg je Gospod sačinio sa čovekom nakon Adamovog greha, u kojem je On ponudio spasenje kroz Isusa Hrista. U kratkim crtama, savez milosti je Božji plan spasenja, pa je stoga ujedinjujući princip teologije saveza soteriološki (soteriologija je grana teologije koja se bavi spasenjem).
U dispenzacionalizmu princip je teološki, ili eshatološki, ili doksološki, jer različite dispenzacije otkrivaju slavu Božju dok On očituje Njegov karakter u različitim načinima upravljanja, koja kulminiraju unutar istorije sa milenijumskom slavom. Ovo nikako ne želi reći da dispenzacionalizam ne daje spasenju njegovo ispravno mesto u planu Božjem (vidi poglavlje 6). Ukoliko je svrha čitave istorije zemaljski milenijum i ukoliko će slava Božja biti očitovana u tom vremenu u ličnom prisustvu samog Hrista na način dosada nepoznat, tada bi se za ujedinjujući princip dispenzacionalizma moglo reći da je eshatološki (ako gledamo prema cilju ka kojem se krećemo), ili teološki (ukoliko gledamo na samo-otkrivenje Božje u svakoj dispenzaciji), ili doksološki (ukoliko gledamo sa aspekta očitovanja slave Božje koja nadilazi sve dosad poznato).
U progresivnom dispenzacionalizmu ujedinjujući princip je Hristološki, zbog naglaska na Hristu i na Mesijanskom, Davidovom kraljevstvu, ionako još ne ispunjenom.
Unatoč tome što je normativni dispenzacioni princip mnogo širi i stoga manje ograničavajući, treba se priznati da ovo samo po sebi ne dokazuje da je on vredniji od drugih. Moraćemo takođe razmotriti treći deo naše definicije istorijske filozofije.
Samo dispenzacionalizam daje dobar i ispravan koncept progresivnog otkrivenja. Teologija saveza doista uključuje u svoj sistem različite načine upravljanja u savezu milosti, i iako ovi načini daju privid nekakve ideje rastućeg otkrivenja, u praksi postoji jedna krutost unutar teologije saveza. James Orr, i sam teolog saveza, daje kritiku teologije saveza upravo na ovoj liniji;
„Napravljen je promašaj u pokušaju da se ugrabi istinska ideja razvoja, i sa jednim veštačkim konceptom tipologije i alegoziranja tumačenja, zahteva se da se ponovno očitava praktično čitav Novi Zavet u Starom. Ali najočigledniji defekt je u tome, da koristeći ideju saveza kao jedne iscrpne kategorije, i stoga pokušavajući unutra ugurati celokupni teološki materijal, stvorena je jedna veštačka šema koja samo može oterati umove koji žele jednostavne i prirodne pojmove.“
Teologija saveza, zbog svoje krutosti oko njenog ujedinjujućeg principa saveza milosti, ne može unutar tog istog sistema pokazati ispravan progres otkrivenja.
Dispenzacionalizam sa druge strane, može i daje ispravno mesto, ideji rasta i razvoja. Pod različitim administriranjem Božjim, različita otkrivenja su data čoveku, i ta otkrivenja su rastuća, progresivna su, unutar delokruga svog sadržaja.
Iako su sličnosti prisutne u različitim dispenzacijama, one su deo istinskog rasta i razvoja, a nisu rezultat jednoobraznog sistema saveza milosti. Delimičnim očitovanjima volje Božje u svakoj dispenzaciji, dano je potpuno, a ipak različito mesto u procesu napredovanja i rasta otkrivenja Božjeg kroz različita vremena. Samo dispenzacionalizam može učiniti da istorijska dešavanja i njihov vremenski sled budu sagledana u njihovom vlastitom svetlu, a ne odraženi u veštačkom svetlu sveobuhvatnog saveza.
Stoga, ispravna filozofija istorije sa svojim zahtevima za ispravnim ciljem, sa zahtevom za ujedinjujućim principom i za ispravnim konceptom rasta i napretka najbolje je zadovoljena dispenzacionalističkim sistemom. Kako potreba za biblijskim različitostima, tako i ispravan koncept istorijske filozofije vode nas u dispenzacionalizam.
Opskrbljuje nas doslednom hermeneutikom
Sa ovom temom ćemo se baviti kasnije (vidi poglavlje 5). Za sada je dovoljno reći da dispenzacionalizam tvrdi da koristi principe doslovnog, očiglednog, normalnog, ili historijsko – gramatičke interpretacije (tumačenja) i to potpuno dosledno.
Teolozi saveza su jako poznati po svom ne-doslovnom tumačenju, posebno kada tumače proroštva, i jednako su tako dobro poznati po amilenijalizmu, što je u stvari samo prirodna posledica takvog načina tumačenja (takve hermeneutike). Pre-milenijalisti koji nisu dispenzacionalisti takođe imaju odmak od normalnog tumačenja na određenoj tačci svoje eshatologije. Na primer, Ladd, kako bi dao potporu svom post-tribulacijskom načinu gledanja, prisiljen je da posmatra onih 144000 iz Otkrivenja 7 ne kao da se to odnosi na doslovni Izrael, već kao da se govori o duhovnom Izraelu, ili o Crkvi. Nadalje, on ne može da se složi sa dispenzacionalnom idejom o Jevrejskom karakteru Evanđelja po Mateju, ali nigde ne objašnjava, na primer, kako objasniti na jedan normalan, realan način, reči našeg Gospoda o poslanju Dvanaestorice zabeleženo u Mateju 10:5-10. Svako ko pokuša da ovo poslanje objasni na jedan očigledan način, vidi zabranu učenicima da ne idu Paganima, pa onda poslanje i zapoved istoj grupi da idu Paganima (Matej 28:19-20), takav pokušaj završit će (1) u zbunjenosti (2) da se pribjegne tome da se jedan od dva odlomka spiritualizira, promatra duhovno (3) prepoznaće dispenzacijsku različitost.
Ukoliko se očigledna, normalna interpretacija, koristi kao jedini valjani hermeneutički princip i ukoliko se koristi dosledno, onaj koji je koristi bit će dispenzacionalist. Ukoliko se veruje u normalno tumačenje, i ukoliko se to tumačenje dosledno koristi u interpretaciji Pisama, unutar tog opsega, ta osoba će neophodno postati dispenzacionalist.
ZAKLJUČAK
Dispenzacionalizam, dakle, tvrdi da je pomoć u tome da nam daje odgovore na biblijsku različitost, u tome da nam nudi zadovoljavajuću filozofiju istorije, i koristi pritom dosledno očigledan princip tumačenja. Ovo su temeljna područja u ispravnom razumevanju Biblije. Ukoliko dispenzacionalizam ima odgovore, onda je to najbolji alat u doslednom tumačenju Biblije. Ako ne daje odgovore, treba ga minimalizirati ili odbaciti.
Prijevod i obrada: Vladimir Milovanović i Branko Gotovac, 2018.
