Autor: Dr. Arnold G. Fruchtenbaum
Ovo je postanak neba i zemlje, tako su stvarani u dan kad Gospod, Bog, načini zemlju i nebo
(Postanak 2:4)
POSTANAK 2:4-25
UVOD: POSTANAK 2:4
Ovo je postanak neba i zemlje, tako su stvarani u dan kad Gospod, Bog, načini zemlju i nebo
Ovo je prvi put u Bibliji da se koristi sastavljeno ime, YHVH Elohim, ili Jahve Bog, Božije lično ime Jahve sa reči koja označava Boga, Elohim, sastavljeno zajedno. Ovakav oblik pojavljuje se sveukupno devetnaest puta kroz poglavlja 2 i 3; a onda se ponovo pojavljuje samo još jednom kroz Torah, ili u Zakonu, u Izlasku 9:30. Izvan pet Mojsijevih Knjiga, pojavljuje se oko dvadesetak puta, uglavnom u I i II Samuilovoj, I i II Carevima, i I i II Letopisa.
Primetite frazu: u dan. Hebrejska reč za dan je jom. Kada se koristi sama za sebe, kao ovde, jom može da se odnosi na period duži od dvadeset četiri sata. Samo kada se jom koristi sa numeričkom oznakom, tada mora da se odnosi na dvadeset četiri sata. U ovom stihu se zapravo, u dan kada su stvoreni, odnosi na prethodnih šest dana Stvaranja. Međutim, ovo nikako nije dokaz za bilo kakvu „teoriju vremena“, zato što, u Postanku 1, reč dan, jeste upotrebljena sa numeričkom oznakom, i zato, mora da se odnosi na period od dvadeset četiri sata.
Stih 4 služi kao uvod u celokupan pasus koji se proteže sve do Postanka 4:26. Ovaj deo sadrži Ploču Adama, koja nam govori šta je postalo od neba i zemlje koje je Bog stvorio. Na kraju, oni su prokleti zbog neposluha, koji je prouzročio trulež, koja se jako brzo proširila među ljudskom rasom. Izveštaj o Stvaranju kaže nam da je Bog tri puta izrekao blagoslov, a onda, u poglavljima 3-4, On će prokleti tri puta. I dok stih 4 jeste uvod u celokupan pasus koji se proteže sve do Postanka 4:26, ova studija će se baviti čovekom u Edenskom Vrtu u stihovima 5-25.
Teologija ovog odlomka uči nas šest tačaka. Prvo, čovek ima sposobnost da služi Boga. Drugo, da je čovek odgovoran za to da posluša Reč Gospodnju, po kojoj je stvoren univerzum. Treće, da je ustanovljena institucija braka. Četvrto, da je čoveku dana posebna važnost nad stvorenjem općenito, i to tako, da su nam dati detalji o stvaranju čoveka, kao i detalji o ljudskoj prirodi koja je stvorena na sliku Božiju. Peto, rečeno nam je o Božijoj posebnoj brizi i skrbi za ljudsku vrstu. Od ruke Božije došao je vrt da mogu da žive u njemu. U odnosu na Adama, on je dobio poseban posao da da imena životinjama. Primio je i Evu. I konačno, teologija nas uči da Bog neće da se odrekne Svog stvorenja.
Ima princip koji često nalazimo u Bibliji, a naziva se Zakon Ponavljanja. Zakon Ponavljanja odnosi se na određeni uzorak u kojem se u jednom odlomku iz Pisama daje hronološki poredak dešavanja od početka do kraja. Potom sledi drugi odlomak iz Pisama koji se vraća na ranije delove prvog odlomka kako bi nam dao još neke detalje. Ovaj deo, stihovi 5-25, sledi taj Zakon Ponavljanja. On se ovde vraća na ranije segmente prvog pasusa u Postanku 1:1-2:3, posebno se baveći sa šest dana Stvaranja, i daje nam još detalja o tome kako su tačno Adam i Eva stvarani u poretku tog stvaranja.
II. STVARANJE ČOVEKA: POSTANAK 2:5-7
A. Postavka: Postanak 2:5-6
Ovaj odlomak počinje opisujući posebno stvaranje čoveka, i postavlja nam pozornicu opisujući prvotne uslove na zemlji, u stihu 5: A još nije bilo nikakva poljskoga raslinja na zemlji, i nikakvo poljsko bilje još ne beše niklo, jer Gospod, Bog, ne pusti dažda na zemlju; i ne beše čoveka da obrađuje zemlju.
Uslovi su bili takvi da nešto nije bilo tu, nešto je nedostajalo. Ono što je nedostajalo je još nije bilo nikakva poljskoga raslinja na zemlji. Jevrejska reč za još znači „još nije“, a reč za raslinje odnosi se na divlje pustinjsko grmlje, a reč koja se ovde koristi nalazimo još samo tri puta u Hebrejskoj Bibliji (Postanak 21:15; Knjiga o Jovu 30:4, 7). Poanta je da još nije bilo nikakva poljskoga raslinja na zemlji. Ovo može da izgleda kao da protureči Postanku 1:9-13, gde nam se jasno kaže da su biljke već rasle. Ovo nije proturečje, jer Postanak 1:9-13 govori o svetu generalno, gde je do tada, poljsko grmlje već uistinu izraslo. Stih 5, međutim, opisuje posebno Edenski Vrt. Još uvek nije bilo nikakvih biljaka unutar vrta, jer je Bog upravo uređivao vrt kao mesto na kojem će Adam i Eva živeti. Prvi razlog zašto još uvek nije bilo biljaka, niti raslinja jeste zato, jer Gospod, Bog, ne pusti dažda na zemlju. Zapravo, prvi put kada će opšte kišiti na zemlji biće Nojev Potop. Drugo: i ne beše čoveka da obrađuje zemlju, Edenski Vrt. Adamu nije rečeno da obrađuje celu zemlju, samo da obrađuje Edenski Vrt. Još jednom, ove činjenice odnose se na Edenski Vrt; stoga, nema proturečja sa Postankom 1:9-13. Ovo je postavka za stvaranje ljudskog života.
Stih 6 sada govori o natapanju zemlje: Ali se podizala para iz zemlje i natapala svu površinu zemaljsku.
Jevrejska reč za reč para, koja se ovde koristi jeste eid; nalazimo je samo na još jednom mestu u Jevrejskoj Bibliji, Knjiga o Jovu 36:27. Poanta je da se para podizala iz zemlje i natapala zemlju da bi proizvela biljni život, i to je način na koji se stvar odvijala sve do Potopa u vremenu Noja.
B. Oblikovanje Čoveka: Postanak 2:7
1. Materijalni Deo Čoveka: Postanak 2:7a
I Gospod, Bog, načini čoveka od praha zemaljskoga.
Početak oblikovanja čoveka počinje sa stvaranjem materijalnog dela čoveka u stihu 7a: I Gospod, Bog, načini čoveka. Jevrejska reč koja se ovde koristi za načini je jatzar i znači „modelirati“, „oblikovati po dizajnu“. Postanak 1:26-27 koristi Jevrejsku reč bara, koja znači „On je stvorio“. Ovo se odnosi na rad koji samo Bog može da učini: stvaranje ni iz čega. U slučaju stvaranja Adama, reč jatzar, ne naglašava rad ni iz čega, već je naglasak na radu iz nečega. Iako se ovde radi o radu iz nečega, i ova reč se, takođe, odnosi na rad koji samo Bog može da učini. Jevrejska reč znači „načiniti“, ili „oblikovati iz posebno određene materije“. Reč se koristi, na primer, za lončara koji oblikuje glinene posude u II Samuilovoj 17.28; u Isaija 29:16; i Jeremiji 18:1-17. Koristi se takođe i za zlatara koji izrađuje idole u Isaija 44:9, i u Avakumu 2:18. U Isaija 49:5, korištena je za obikovanje tela Mesije u majčinoj utrobi. Uistinu, rečeno nam je da Bog čini oblikovanje stvari: Psalam 33:15 kaže nam da je On načinio srca; u Psalmu 94:9, Bog je načinio oko. U Psalmu 119:73, Bog je oblikovao čoveka. Stoga, Bog je oblikovao i načinio ljudsko telo.
Nadalje, čovek je oblikovan od praha zemaljskoga. Jevrejska reč koja je ovde upotrebljena nije aphar, što znači prah, već je upotrebljena reč adamah, koja znači zemlja. Čovek je stvoren baš od zemlje. Slika koja nam se daje jeste da je to nešto, od čega je stvarano, glina, a to nam se potvrđuje i na drugim mestima: u Knjizi o Jovu 4:19, čovečanstvo su oni koji nastanjuju kuće glinene, kojima je temelj u prašini; u Knjizi o Jovu 10:8-9, Božija ruka je ta koja je čoveka od gline načinila; u Isaija 45:9, čovek je od gline načinjen. Ovde je naglasak na poniznom poreklu čoveka, i, zapravo, to je i ime prvog čoveka, Adam, ono je povezano sa Jevrejskom reči za zemlju. Na jevrejskom njegovo ime je Adam, a zemlja se kaže adamah. Najbolji način da se prevede ova govorna figura jeste, „Bog je oblikovao zemljanina od zemlje“, a to predivno odražava da je Bog stvorio Adama iz adamaha.
Činjenica da se sa ovim naglašava ponizno poreklo čoveka vidljiva je na tri načina na koja se reč koristi na drugim mestima. Ponekad se reč koristi kao simbol da se iskaže mala vrednost: Postanak 18:27: ko sam ja doli prašina; Isus Navin 7:6: posuvši se prašinom po glavi; I Samuilova 2:8: Siromaha podiže iz prašine; I Carevima 16:2: Uzdigao sam te iz prašine; II Carevima 13:7: zgazio je kao prašinu; Knjiga o Jovu 2:12: i posuše glavu prašinom bacajući je ka nebu; Knjiga o Jovu 16:15: svoj rog (glavu) u prašinu zakopao; Knjiga o Jovu 42:6: i kajem se u prašini; Psalam 18:42: Mrvim ih u prah na vetru, izlivam kao blato na ulici; Psalam 72:9: neka njegovi neprijatelji ližu prašinu; Psalam 103:14: seća se da smo prah; Psalam 119:25: Duša mi je za prašinu prionula; Tužbalice 2:10: glave su posuli prašinom; Jezekilj 27:30: posipati se prašinom po glavi; Mihej 1:10: valjajte se u prašini; Otkrivenje 18:19: I posuće se prašinom po glavi.
Drugi način na koji se reč koristi je kao simbol osude: Postanak 3:14: i jesti prašinu svih dana svog života; Isaija 65:25: A zmiji će prašina biti hrana.
Treći način je da se koristi kao simbol smrti: Postanak 3:19: prah si i u prah ćeš se vratiti; Knjiga o Jovu 7:21: Jer uskoro ću leći u prašinu … mene više biti neće; Knjiga o Jovu 17:16: hoće li sići do vrata Šeola da zajedno u prahu otpočinemo; Knjiga o Jovu 20:11: Mladalačka krepkost njegovih kostiju s njim će u prašinu leći; Knjiga o Jovu 21:26: Zajedno leže u prahu i obojicu ih prekrivaju crvi; Psalam 22:15: U smrtni prah si me položio; Psalam 22:29: svi koji dole u prah silaze … koji svoju dušu ne mogu da sačuvaju u životu; Isaija 26:19: vi koji živite u prašini; Danilo 12:2: spavaju u zemaljskom prahu.
U rabinskoj tradiciji, rabini uče da je prašina sakupljena sa svih strana sveta kako bi se načinio Adam, prašina je takođe sakupljena i sa mesta budućeg Oltara kako bi simbolizovala da će Oltar da učini izmirenje za greh ljudski. Ovo, naravno, tretira sa stvaranjem materijalnog dela čoveka.
2. Nematerijalni Deo Čoveka: Postanak 2:7b
i u nosnice mu udahnu dah života; i čovek posta duša živa.
Stvaranje nematerijalnog dela čoveka nalazimo u prvom delu stiha 7b: i u nosnice mu udahnu dah života. Jevrejska reč za dah jeste neshamah, a koristi se dvdeset pet puta u Starom Zavetu. Ovde ona donosi živahnost, čini da čovek postane duša živa. Ova reč se koristi da donese duhovno razumevanje u Knjizi o Jovu 32:8: dah Svesilnoga daje razumevanje. Rezultat ovoga neshamah Elohim, ovaj neshamah Božiji, jeste ono šta čoveka čini moralno osposobljenim, daje mu moralni kapacitet.
Stih 7 ide dalje i kaže: i čovek posta duša živa (ili duh). Jevrejska reč za duša, ili za duh, jeste ruach. Ova reč se koristi kada se govori o Bogu, o čoveku, o životinjama, čak i o lažnim bogovima. Reč neshamah koristi se samo kada govori o Bogu i o čoveku, sa jednom iznimkom, Postanak 7:22, gde se pomalo nejasno koristi u vezi sa životinjama. To je neshamah koji proizvodi život u čoveku. Ukoliko bi Bog povukao natrag Svoj duh, Svoj ruach, i Svoj dah, Svoj neshamah, Knjiga o Jovu 34:14-15 kaže: sva bića bi propala zajedno, i čovek bi se u prah vratio; Psalam 104:29: dah (neshamah) im oduzmem, i oni ugibaju i u prah se vraćaju; Isaija 2:22: koji ima samo dah (neshamah) u nozdrvama – jer šta on vredi? Govorimo o principu koji proizvodi život u čoveku.
Ali, šta ćemo sa ovom vezom između čoveka i životinja? Reč neshamah upotrebljena je samo jednom u vezi sa životom životinja (Postanak 7:22), ali samo je čoveku neshamah dan direktno. Poanta je da, iako i ljudi i životinje imaju u sebi duh života, samo je čovek večan, jer je duh jedinstveno dan čoveku. Životinje, kada uginu, nemaju daljnje postojanje, ali nematerijalni deo čoveka nastavlja da postoji i posle smrti, iako je materijalni deo čoveka umro. Sve ovo znači da je čovek duh. Rezultat je to da čovek posta duša živa. Postoje dve Jevrejske reči za živu dušu: prva je, nephesh, a znači „duša“; i druga, chayah, a znači „život“, ili „živeti“. Iako nephesh chayah nalazimo u čoveku, takođe je nalazimo i kod životinja. Pominjanje nephesh chayah u vezi sa životinjama nalazimo u Postanku 1:24, 30; i u 2:19. Još jednom, razlika je u tome da je živa duša životinje povezana sa privremenim životom tela; tako da kada telo umre, nema nastavljanja principa života, niti duha života. Sa čovekom nije tako. Duša čoveka je večna duša, živući duh koji ne prestaje da postoji. Kada fizički, ili materijalni deo čoveka konačno umre, nematerijalni deo čoveka nastavlja da postoji. Poput tela, i ta duša duh čoveka je mnogo složenija, mnogo kompleksnija. Večna je, a to nije nešto šta je istina za životinjski princip života, za životinjsku dušu, ili životinjski duh. Ovaj zaključak nam se ponovo potvrđuje u I Korinćanima 15:45: Prvi čovek Adam postade živa duša.
Još jednom, imamo ove termine, ili kombinaciju ovih termina, koji se koriste i za ljude i za životinje. Razlika je u tome šta je to privremeno kod životinja i umire sa njihovim telom. Kod čoveka, to je večno; telo će da umre, ali će nematerijalni deo čoveka nastaviti da postoji. Kako oboje poseduju ove principe duše duha, koja je onda stvarna razlika? Glavna razlika koja čini čoveka večnim, a životinje ne-večne, jeste u tome da čovekova jedinstvenost leži u činjenici da on u sebi ima sliku Božiju. Upravo ova ključna razlika je, stoga, to što čoveka čini večnim. Nadalje, i čovek i životinja imaju svoju materijalnu suštinu, i to će da umre kod oboje. Druga temeljna razlika, međutim, jeste to da tela životinja nikada neće biti vaskrsnuta, jer životinje nemaju večnu dušu. Zato što im nedostaje večna duša, dozvoljeno je da se životinje kolju i da se jedu, kao hrana za čoveka, nešto šta će doći nešto posle u Nojevom Savezu u Postanku 9. I vernici i nevernici čovečanstva jednog dana će biti podvrgnuti vaskrsenju iz mrtvih, da bi svaki otišli u svoju sudbinu, to moramo razumeti i biti sigurni u to, ali i jedni i drugi iskusiće vaskrsenje iz mrtvih. Još jednom, kakve god sličnosti da postoje između materijalnih i nematerijalnih delova ljudi i životinja, razlikovanje je u tome što čovek postoji večno, jer samo je čovek napravljen na sliku Božiju.
III. EDENSKI VRT: POSTANAK 2:8-14
A. Zasađivanje Vrta: Postanak 2:8-9
I zasadi Gospod, Bog, vrt na istoku, u Edenu, i smesti onde čoveka koga je načinio.
Iz ove perspektive, na istoku bi značilo Mezopotamija, deo istočno od Edena. Adam je stvoren zapadno od Edena i sada Bog načini vrt na istoku u stihu 8a. Zasadi Gospod, Bog, vrt, čime se sada ispravlja prethodno stanje u kojem nije bilo vegetacije u vrtu, u stihu 5. Njegovim delovanjem, vegetacija je sada u punom cvatu. Iako mi to nazivamo „Edenski Vrt“, to je zapravo vrt, u Edenu, i to se odnosi na posebno mesto. Korensko značenje reči Eden jeste „zalivanje“. Možemo videti implikacije ovog korena u Psalmu 36:9. U formi jednine ovu reč nalazimo trinaest puta u Starom Zavetu; u obliku množine, nalazimo je tri puta. Etimološko značenje je „mesto koje je dobro zalivano“, kao šta to vidimo u Postanku 13:10. Tri puta nam je jasno rečeno da sam vrt treba razlikovati od Edena (Postanak 2:8, 10; 4:16). Još jednom, nije Edenski Vrt, već je vrt u Edenu.
Tekst se nastavlja u stihu 8b: i smesti onde čoveka koga je načinio. Čovek je tamo smešten, kao u svoje prebivalište; ovo je trebalo da bude njegovo prebivalište tokom perioda njegovog stanja nevinosti. Još neka druga imena za Eden i za vrt uključuju: Vrt Gospodnji (Postanak 13:10; Isaija 51:3) i Vrt Božiji (Jezekilj 28:13; 31:9). Imajte na umu da vrt nikada nije nazvan Edenski Vrt, već vrt u Edenu.
Adamu je potom govoreno o stablima u vrtu u stihu 9: I Gospod, Bog, učini da iz zemlje nikne svakojako drveće – pogledu zamamno a dobro za hranu – i drvo života, nasred vrta, i drvo spoznaje dobra i zla.
Svako drvo ima ispunjena dva zahteva. Prvo, svako drvo je napravljeno da bude pogledu zamamno, da ima estetsku vrednost; i drugo, svako drvo je trebalo da bude dobro za hranu, da ima nutricionističku vrednost.
Prvo drvo, nazvano drvo života, nalazilo se, takođe, nasred vrta. Ovo drvo trebalo je da bude sredstvo očuvanja i promovisanja života u tom blagoslovenom stanju. Ono bi potvrdilo čoveka u njegovom fizičkom životu za svu večnost. Jedenje sa tog drveta učinilo bi fizičku smrt nemogućom. To stablo bilo je smešteno u samom središtu vrta u Edenu. Druga pominjanja ovog drveta nalazimo u Postanak 3:22, 24; Izreke 3:18; 11:30; 13:12; 15:4; Otkrivenje 2:7; 22:2, 14, i 19.
Potom se pominje drugo stablo: i drvo spoznaje dobra i zla. Jedino mesto gde se ovo stablo pominje jeste ovde, i onda ponovo u Postanku 2:17. Ono sa sobom nosi koncept, ideju o tome da se ima moć da se odluči šta je za osobu njegov najbolji interest, a šta nije, poput na primer da li da se bude poput Boga. Ponovljeni Zakon 1:39 koristi ovaj koncept kada govori o najmlađima, ili onima koji su dovoljno stari da donose odgovorne odluke; I Carevima 3:9 primenjuje to u vezi sa donošenjem odgovornih odluka. Koncept dobra i zla naglašava moć donošenja odluka za dobro nekog, na ovaj ili onaj način. U Hrišćanskoj tradiciji, ovo stablo se često portretiše kao stablo jabuke, ali tekst ne kaže da je taj plod bila jabuka.
Koji su rabinski pogledi na ovo stablo? Među rabinima nalazimo različita gledišta. Neki osećaju da se radi o vinovoj lozi, jer nijedno drugo stablo ne uzrokuje toliko jada i nevolje. Drugi rabini misle da je u pitanju pšenica, jer se u to vreme mislilo da žito raste na drveću. I kako žito predstavlja spoznaju, dete započima da uči tek kada je dovoljno staro da jede žito. Treći rabinski pogled na ovo je da se radi o smokvi zato što su upotrebljeni listovi da prekriju njihovu golotinju. Još jedno gledište je da se radilo o limunu, ili na Jevrejskom, etrog, zato što je Eva videla da je dobro za hranu (Postanak 3:6); ovo se odnosi na deo gde se prepoznaje ukus, a u rabinskoj tradiciji, to je etrog.
B. Reke Vrta: Postanak 2:10-14
Ovaj deo sadrži detalje o posebnim rekama vrta. Prvo, čitamo o izvoru četiri reke u stihu 10: A iz Edena je izvirala reka da bi natapala vrt; odande se pak granala i tvorila četiri rukavca.
Iz zemlje Eden, jedna jedina reka je ulazila u vrt. Po ulasku u vrt, granala se na četiri reke, a potom tekst opisuje svaku reku posebno.
Prva reka je imenovana u stihovima 11-12: Prvom je ime Pišon; on teče uokolo sve zemlje Havile, u kojoj ima zlata; a zlato te zemlje je dobro. Ima onde i bdelija i kamena oniksa.
Koja je reka u pitanju danas nam nije poznato, iako rabinska predaja veruje da se radi o Reci Nil. Zemlja Havila, koja se pominje u Postanku 25:18, sada je Centralna Arabija, istočno od Izraela. Znamo gde se nalazi zemlja Havila, ali ne znamo lokaciju reke unutar te zemlje. Stihovi 11b-12 kažu nam da je to zemlja u kojoj ima zlata; a zlato te zemlje je dobro. Na tom mestu nalazimo i bdelij, aromatičnu smolu slatkastog mirisa iz biljke kamfor. Pominje se i postojanje kamena oniksa, tako da se naglašava bogatstvo zemlje, i u vodama, i u draguljima. Ovi dragulji su ostaci iz vremena pre Satanskog pada. Pre Satanskog pada, ova zemlja je bila prekrivena razlličitim dragim kamenjem, kako nam se to kaže u Jezekilju 28:13.
Druga reka imenovana je u stihu 13: A drugoj reci ime je Gihon; ona teče uokolo cele zemlje Kuš.
Ni ova reka nam danas nije poznata. Ona teče uokolo cele zemlje Kuš. Reč Kuš često se koristi za zemlju Etiopiju, ali u ovom kontekstu to bi napravilo geografski problem. Još jedno mesto na koje se, takođe odnosi ime Kuš, jeste zemlja Kasita, koji su poznati i pod imenom Kosejci. Ovaj lokalitet je istočna Mezopotamija i istočno od Reke Tigris. Ovaj Kuš je onaj o kome tekst govori i geografski se izvrsno uklapa.
Treća reka je imenovana u stihu 14: Trećoj je pak reci ime Hidekel; ona teče ispred Asirije. A četvrta, to je reka Eufrat.
Ova reka poznata je danas kao Reka Tigris. Ona je ta koja teče ispred Asirije; Reka Tigris je u Asiriji, a to je u ovim našim modernim danima severni Irak.
A četvrta, to je reka Eufrat, u stihu 14b. Ova reka je danas jako dobro poznata; locirana je u drevnoj Vaviloniji, ili kako to zovemo u današnjem vremenu, južni Irak. Ovo su četiri reke, dve od njih su nam poznate, a dve nisu. Geografske razlike, po svemu sudeći, su tu kao efekt Nojevog Potopa, koji je promenio geografiju tog vremena.
Kako bi zaključili opis vrta u Edenu, treba da kažemo da je to bio izuzetno dobro navodnjavan vrt. Zato što će Adam da obrađuje zemlju, neće biti potrebno da ide daleko kako bi pronašao vodu. Nadalje, stabla su već tamo bila zasađena, stabla ugodna za oko i dobra za hranu. Ono šta učimo o stablima u vrtu jeste da je Bog namerno stvorio mesto koje će moći da izdržava i opskrbljuje čoveka sa svim potrebnim, a istovremeno je predivno mesto i u njemu se uživa.
IV. EDENSKI SAVEZ: POSTANAK 2:15-17
Postoje dva dela unutar Edenskog Saveza. Prvi deo nalazimo u Postanku 1:28-30 i taj deo pokriva prve četiri odredbe: prvo, da se naseli zemlja; drugo, da se ima autoritet nad materijalnim svetom; treće, da se ima autoritet nad životinjskim svetom; i četvrto, da se vrši vegetarijanska ishrana. Ovaj rukopis pokriva drugi deo Edenskog Saveza i preostale tri odredbe: fizički rad u vrtu; dozvoljena hrana i zabranjena hrana u vrtu; i kazna za neposluh.
A. Fizički Rad u Vrtu: Postanak 2:15
I Gospod, Bog, uze čoveka i postavi ga u Edenski vrt da ga obrađuje i da ga čuva.
Peta odredba Edenskog Saveza odnosi se na fizički rad u vrtu: da ga obrađuje i da ga čuva. Akcija o kojoj se ovde govori bila je: I Gospod, Bog, uze čoveka, sa mesta gde se samo stvaranje dogodilo, i postavi ga u Edenski vrt; Adam je stvoren izvan vrta, a onda je posle toga smešten unutra. Jevrejska reč koja se koristi za postavi,doslovno znači „da se počine“. Bog mu je dao „da počine“ u Edenskom vrtu, jer vrt je počinak, baš kao što je i Obećana Zemlja počinak u Psalmu 95:11.
Svrha je dvostruka: da ga obrađuje, to znači „da radi“ i „da služi“. Primetite da je fizička aktivnost deo izvornog stvaranja. Rad nije došao tek posle Pada čoveka, rad je već bio tu i pre Pada. Fizička aktivnost bila je duhovna služba Bogu. Čovek je tu, ne da bi bio služen, već da bude sluga. Potom stih kaže: da ga čuva. Ovo je Jevrejska reč koja znači „da ga čuva“ kao što se koristi u Postanku 3:24. Ona znači, „da bude poslušan“, „da iskazuje izuzetnu brigu sve do tačke da ga čuva“. Čuvanje vrta biće čin poslušnosti Bogu.
Još jednom, rad je itekako bio deo savršenog stanja. U ovom trenutku, međutim, rad je bio lagan, a zemlja je podatno rađala. To nije bio mukotrpan rad, nije bio rad koji proizvodi znoj. To je došlo tek posle Pada.
B. Dozvoljena Hrana i Zabranjena Hrana u Vrtu – Postanak 2:16-17a
I zapovedi Gospod, Bog, čoveku govoreći: Sa svakog drveta u vrtu slobodno jedi.
Šesta odredba sadržana u Edenskom Savezu jeste o hrani koja je dozvoljena i o onoj koja je zabranjena. Prva prava zapovest u Pismima je upravo u stihu 16a: I zapovedi Gospod, Bog, čoveku govoreći. Prvo, On tretira sa onim šta je dozvoljeno u stihu 16b: Sa svakog drveta u vrtu slobodno jedi. Čovek je i dalje trebao da bude isključivo vegetarijanac; mogao je da jede od svake biljke.
Potom, nalazimo zabranu u stihu 17a: ali s drveta spoznaje dobra i zla da nisi jeo.
Ova zabrana bila je test da se vidi kako će čovek da reaguje na volju Božiju. Bio je to test za prepoznavanje i podlaganje volji Božijoj. Čovek nikako nije trebalo da pretpostavi da, samo zbog toga što mu je dan autoritet nad zemljom, on je sada nezavisan od Boga i izuzet od zakona Božijeg.
Pitanje koje se ovde postavlja jeste, „Da li će čovek, poput Satane, odbaciti Božije pravo da vlada, objavljujući samog sebe nezavisnim od Boga? Ovaj test je bio samo za vreme perioda probanja. Čovek je stvoren u stanju nepotvrđene, svetosti stvorenja, a to znači stvoren je svet, u trenutku stvaranja, ali ta svetost još nije bila potvrđena. Čoveku je dana sposobnost suprotnog izbora: sposobnost da napravi izbor suprotan svojoj prirodi. On je bio savršen i svet, ali je imao sposobnost da učini nesvet i nesavršen izbor. Čovek mora sam, za svoj račun, da odabere da voli Boga i da se pokorava Bogu. Da je čovek prošao ovaj test, njegova svetost bi u konačnici bila potvrđena bez sposobnosti da više počini greh.
Slična stvar se dogodila sa anđelima. Kod pobune Satane, anđelima je dano da odaberu. Imali su mogućnost suprotnog izbora, tako da su oni koji su sledili Satanu postali potvrđeni u svojoj poročnosti i sada im više nema pomoći i mogu samo da greše. Anđeli koji nisu odabrali Satanu potvrđeni su u svojoj svetosti i sada više nemaju sposobnost da odaberu greh. Njihova svetost je potvrđena. Posle perioda kušnje, da je čovek prošao test, i on bi, takođe, bio potvrđen u svojoj svetosti. Umesto toga, čovek je potvrđen u svojoj nesvetosti; on sada ima grešnu prirodu; on ne može drugo nego da greši. Čovek će ostati u ovom stanju sve dok Bog ne pokrene promenu. Oni među nama koji smo vernici imaćemo naša vaskrsnuta tela; potom, sa našom potvrđenom pravednosti, više nećemo imati mogućnost da sagrešimo.
C. Kazna za Neposluh – Postanak 2:17b
Jer u dan kad s njega pojedeš, zasigurno ćeš umreti.
Sedma odredba Edenskog Saveza jeste kazna: duhovna smrt. Smrt je trebala da dođe u isti dan kad i kršenje odredbe: u dan kad s njega pojedeš. Očigledno, ovo se odnosi na duhovnu smrt, jer Adam nije fizički umro u dan kada je jeo. Umro je duhovno, a to znači odvojenje od Boga. Jevrejska fraza je mot lamul, i u njoj se isti Jevrejski koren koristi dva puta kako bi se naglasila nedvosmislenost; doslovan prevod bi bio, „umrećeš, sigurno ćeš umreti“. Ovakav oblik nalazimo četrnaest puta: Postanak 2:17; 3:4; 20:7; I Samuilova 14:44; 22:16; I Carevima 2:37, 42; II Carevima 1:4, 6, 16; Jeremija 26:8; Jezekilj 3:18; 33:8 i 14. Fraza naglašava izrečenost smrtne presude, Božanskim, ili carevim dekretom, stoga, ovde imamo koncept iskonskog greha.
Judaizam, naravno, ne drži ovo za iskonski greh, pa kako onda objašnjavaju ovaj stih? Postoje najmanje četiri različita rabinska pogleda. Prvo, neki rabini kažu da u dan kada je Adam pojeo nije umro, on je jednostavno postao smrtan. Drugo, neki drugi veruju, da je iz sažaljenja, Bog dozvolio Adamu da živi jedan od Božijih dana, ili hiljadu godina. Naravno, Adam je samo živeo devetsto trideset godina, pa zato rabini podučavaju da je poslednjih sedamdeset godina Adamovog života dano Davidu, koji bi, da to nije tako, bio mrtvorođeno dete. Treće rabinsko gledište jeste da se fraza u dan odnosi samo na dan u nedelji u kojem će Adam u konačnici da umre. Četvrta perspektiva jeste da bi Adam umro u dan, samo kada se ne bi pokajao, ali se on pokajao. Ovo su različita prevrtanja kroz koja rabini prolaze kako bi izbegli koncept iskonskog greha.
V. STVARANJE ŽENE – POSTANAK 2:18-25
A. Situacija u Vrtu – Postanak 2:18
I reče Gospod, Bog: Nije dobro da čovek bude sam; načiniću mu pomoć kao što je on.
Poslednji segment započinje govoreći nam o situaciji: I reče Gospod, Bog. Još jednom, imamo Božansku deklaraciju. On je odredio ovde u stihu 18a: Nije dobro da čovek bude sam. Ovo je jedina stvar za koju je Bog rekao da nije dobro, kao suprotnost svemu dobrom koje On ističe u šest dana Stvaranja poput: nebesa u Postanku 1:8 nisu potpuna bez svetlila iz stiha 18 i bez ptica iz stiha 20; mora iz stiha 10 bez riba iz stiha 21; zemlja iz stiha 10 nepotpuna je bez životinja i čoveka iz stihova 25 i 26; a sada, muškarac bez žene nije potpun. Reč dobro opisuje ono što je ispravno, ili ono šta pristaje unutar Božijeg plana i svrhe. Nije u planu i svrsi Božijoj za muškarca namenjeno da bude sam.
Bog kaže u stihu 18b: načiniću mu pomoć kao što je on. Ovim se izražava Adamova potreba da ima pomagaća. Neki su u ovom našem modernom vremenu pretpostavili da se radi o ponižavajućem terminu. To nije tako. Bog kada govori o Samom Sebi koristi istu ovu Jevrejsku reč, eizer, a to znači „pomagać“. Ova reč se koristi da opiše Boga u sledećim odlomcima: Izlazak 18:4; Ponovljeni Zakon 33:7, 26, 29; I Samuilova 7:12; Psalam 20:2; 33:20; 46:1; 70:5; 115:9-11; 124:8, i 146:5. Koristi se za Boga, i time se vidi da nije namera da se reč uzima u negativnom kontekstu.
Kada On kaže: kao što je on, koristi se reč kenegdo. Tu reč nalazimo samo ovde i u stihu 20, kenegdo doslovno znači „pomagać kao što je pred njim“. Naglašava ono šta je primetno, ono šta je otkriveno pogledu, ono šta je pred njim. Sastavljajući sve ove koncepte zajedno, temeljno značenje uključuje: pomagaća poput njega; pomoć koja mu tačno pristaje, pomoć koja je vredna njega, pomoć koja u potpunosti odgovara njemu; pomoć koja je odgovor na njegove suprotnosti, pomoć koja je njegov duplikat. Šta god da je čovek primio u vremenu njegovog stvaranja, i žena će to isto da primi. Ona je ta koja će ga savršeno upotpuniti, ona koja će da ga opskrbi sa onim šta nedostaje muškarcu, ona koja može da učini ono šta muškarac ne može da učini sam. Čovek je stvoren na takav način da mu je potrebna pomoć partnera, a ona mu odgovara u potpunosti, fizički, društveno, i duhovno. Postojalo je i vodstvo, poglavarstvo pre pada, ali ono je bilo upotpunjavajuće, a ne takmičarsko.
B. Otkrivanje Adamove Potrebe – Postanak 2:19-20
Bog je već znao za Adamovu potrebu, ali je On želeo da bude siguran da Adam shvata svoj sopstveni nedostatak. Bog je ovo učinio na jedinstven način dajući Adamu autoritet nad time da da imena životinjskom carstvu: I Gospod, Bog, načini od zemlje sve životinje poljske i sve ptice nebeske te ih dovede čoveku da vidi kako će koju nazvati; pa kako koji živi stvor čovek nazove, tako nek mu bude ime. I dade čovek imena svoj stoci i pticama nebeskim, i svakoj životinji poljskoj. Ali čoveku se ne nađe pomoć kao što je on.
Poreklo životinjskog carstva dano nam je u stihu 19a: I Gospod, Bog, načini od zemlje sve životinje poljske. Ovde govori o divljim životinjama, jer su domaće životinje već u vrtu prema stihu 20. Bog je, takođe, oblikovao i sve ptice nebeske. Poreklo životinjskog carstva i poreklo čoveka jeste jedno te isto: od zemlje.
Životinjsko carstvo suvereno je privedeno čoveku u stihu 19b: te ih dovede čoveku da vidi kako će koju nazvati. Ovo nam pokazuje da je čovek stvoren sa sposobnošću da govori Jevrejski jezik. Ovo se da spoznati radi dva ključna razloga. Prvo, sva imena pre Vavilonske Kule su Jevrejska imena i imaju značenje samo na Jevrejskom, iako Jevrejski narod tada još uvek nije postojao. Ovo nije istina za sva imena posle Vavilonske Kule kada već imamo ne-Jevrejska imena. Drugo, pre Vavela svaka igra reči koju nalazimo u Bibliji ima smisla samo na Jevrejskom. Postanak 2:23; 3:20; 4:1, i 25, sve su primeri kako Adam i Eva koriste igru reči koja ima smisla samo na Jevrejskom, dokazujući nam time da je Adamov jezik bio Jevrejski.
Čovek je počeo da vrši svoju vlast nad životinjskim carstvom dajući imena životinjama u stihu 19c: pa kako koji živi stvor čovek nazove.
Davanje imena jeste sprovođenje autoriteta nad imenovanim. U Brojevima 32:37-38, Ruvenovci provode autoritet tako da daju i menjaju imena gradova na zauzetom teritoriju. U II Carevima 23:34 Faraon Neho upotrebio je svoj autoritet nad Judom da promeni ime Eljakimu u ime Jehojakim; u II Carevima 24:17, Car Vavilona upotrebio je svoju vlast nad Judom da promeni ime Matanja u ime Cidkija. Davanje imena nećemu jeste vršenje vlasti. Reči: tako nek mu bude ime potvrđuju nam čovekov autoritet nad životinjskim carstvom. Kako ih je on nazvao na Hebrejskom, to je na Hebrejskom postalo njihovo ime.
Stih 20a kaže: I dade čovek imena, trima kategorijama životinja: prvo, svoj stoci, domaćim životinjama, pokazujući nam time da su te životinje već u vrtu i da ih ne treba dovoditi čoveku; drugo, i pticama nebeskim; i treće, i svakoj životinji poljskoj, divljim životinjama. Ovo je bilo ispunjenje čovekovog autoriteta nad životinjskim carstvom. Poslednji deo stiha 20b daje nam razlog zašto je Bog dao Adamu da imenuje sve životinje: Ali čoveku se ne nađe pomoć kao što je on. Adam je sada uvideo, po svom sopstvenom iskustvu, da ništa od životinjskog carstva nije ono šta njemu treba, to jest, ne čini ga potpunim. Ovaj postupak je, na taj način, naglasio njegovu samoću. U onoj meri u kojoj se to tiče čoveka, on nije pronašao stvorenje koje može da mu bude pomoć, koje može da se smatra njegovim duplikatom, i da se zato, nazove imenom koje u potpunosti odgovara onome što je Adam.
C. Oblikovanje Žene – Postanak 2:21-22
Tada Gospod, Bog, pusti dubok san na čoveka te on usnu; i uze jedno od njegovih rebara, a mesto zatvori mesom. I od rebra što ga uze čoveku Gospod, Bog, načini ženu pa je dovede čoveku.
Oblikovanje žene dolazi nam u stihu 21a: Tada Gospod, Bog, pusti dubok san na čoveka te on usnu. Jevrejska reč ovde je tardeimah, a označava dubok san, nametnut od Gospoda. Rabini ovo tumače da se radi o podučavanju čoveka o tome da se ne treba stalno prepirati sa svojom suprugom; ako ona napravi nešto šta mu se ne sviđa, on bi to trebao da ignoriše, ili da „prespava“; što zvuči kao lepa primena, ali to svakako nije egzegetsko značenje ovog stiha.
Potom sledi prva hirurška intervencija ikad izvedena u stihu 21b: uze jedno od njegovih rebara. Jevrejska reč ovde je tzeila; to doslovno ne znači „rebro“, već „strana“, a odnosi se na Adamovu stranu. Ista reč koja se koristi ovde koristi se i za stranicu omotača Kovčega Saveza (Izlazak 25:12, 14; 37:3, 5); koristi se i za stranu od građevine (Izlazak 26:20; 36:25); ista reč je korištena i za stranu prostorija Hrama (Jezekilj 41:5-8); korištena je i za stranicu grebena brda (II Samuilova 16:13). Samo ovde je ta reč prevedena kao „rebro“, ali bilo bi bolje zadržati doslednost i reči da se radilo o Adamovoj strani. Ovo bi onda značilo da je žena stvorena od neoznačenog dela muškarčevog tela. To uključuje oboje, i meso i kost, jer Bog koristi i meso koje se nalazi na kosti, kao što se to može videti u stihu 23; uzeto je iz Adamove strane da bi bila pokazana jednakost žene. Sledeće, Bog mesto zatvori mesom, i trenutno isceli Adama od operativnog zahvata.
Stvaranje Eve dolazi sledeće u stihu 22: I od rebra što ga uze čoveku Gospod, Bog; drugim rečima, nešto je uzeto od Adamove strane, nešto što je uključivalo i kost i meso. Rabini na sledeći način pokušavaju da objasne zašto je Bog izabrao stranu, ili rebro, za izvor rada: Bog nije uzeo deo Adamove glave, kako ona ne bi bila ponosna; niti od oka, kako njoj oči nebi lutale uokolo; niti od uha, da ne bi želela sve da čuje; niti od usta, da ne bi ona previše pričala; niti od srca, da ne bi postala zavidna; niti od ruke, da ne bi grabila posvuda; niti od nogu, da ne bi lutala naokolo; stoga, uzeo je od rebra, da se ne vidi čak ni ako je čovek nag. Kada kažu sve ovo, rabini izvedu zaključak da ništa od navedenog zapravo nije pomoglo!
Poslednja fraza stiha 22 kaže: načini ženu, u značenju „izgradi“, „napravi“. Neka učenja Novog Zaveta temeljena na ovom odlomku iz Postanka su: I Korinćanima 11:8: Jer nije muž od žene, nego žena od muža; i I Timoteju 2:13: Jer prvi je oblikovan Adam, onda Eva.
Tekst zaključuje: pa je dovede čoveku. Stoga, Eva je bila Božiji poklon za Adama; to je sada pomoć kao što je on.
D. Odgovor Adama – Postanak 2:23
A čovek reče: Ovo je sada kost od mojih kostiju i telo od tela moga! Ova će se Ženom zvati, jer ona je od čoveka uzeta.
Adamova reakcija je: A čovek reče. Ovo je bio odgovor Adama koji je odmah usledio, a koji je, usput rečeno, prvi zapis o izgovorenim rečima čoveka. Sa ovim rečima, dolazi prepoznavanje Evinog izvora. Adamova izjava je: Ovo je sada kost od mojih kostiju i telo od tela moga. Ovo se koristilo kao formula za uspostavljanje odnosa unutar saveza u II Samuilova 5:1, kada je Deset Plemena prisegnulo svoju lojalnost Davidu. Ova fraza je izjava bračnog saveza i predanja, stoga, ona je deo koji njega upotpunjuje, on je nepotpun bez nje.
Adamova izjava je bila: Ova će se Ženom zvati, jer ona je od čoveka uzeta. Ovde nalazimo davanje imena Evi, i tu je još jedna igra reči. Na Jevrejskom, ona će se zvati išah, jer je uzeta od iš (zvaće se čovečica jer je uzeta od čoveka). Ovo još jednom dokazuje da je prvi jezik bio Jevrejski, jer ova igra rečima radi samo na Jevrejskom. Žena je načinjena od čoveka, i nazvana je po čoveku. Prema rabinskoj predaji, oboje su stvoreni u dobi od dvadeset godina.
E. Princip Braka – Postanak 2:24
Zbog toga će čovek ostaviti svog oca i majku svoju i prionuti uza svoju ženu, i biće dvoje jedno telo.
Ovaj stih iznosi princip braka: Zbog toga će čovek ostaviti svog oca i majku svoju. Jevrejski naglašava da ovo daje temelj za brak. Ostaviti svog oca i majku svoju zahteva raskidanje veza tako što se osoba kreće od podložnosti prema časti, i ne radi se toliko o fizičkom odlasku, koliko o mentalnom i o emotivnom odlasku. Otići ili odreći se ne znači odricanje u negativnom smislu, već u jednom pozitivnom smislu; tako da se lojalnost osobe kreće od jednih ka drugima.
A potom on mora prionuti uza svoju ženu. Njegova vernost i odanost se kreću od njegovih roditelja ka njegovoj supruzi. U ovoj frazi, Jevrejska reč za prionuti ima značenje „stisnuti se kao da si zalepljen“. Često se izraz koristi da označi zadržavanje i trajanje saveza (Ponovljeni Zakon 4:4; 10:20; 11:22; 13:4; 30:20). Sada, postoji nova vernost i odanost; njegova sudbina sada je vezana uz njenu sudbinu, ne više uz sudbinu njegovih roditelja. Stvranje ljudske vrste dosegla je svoj cilj, svoju svrhu, u dopunjujućem i ispunjavajućem partnerstvu između muškarca i žene.
On potom kaže: i biće dvoje jedno telo. Ovo jedinstvo dolazi kroz seksualno sjedinjenje. Adam je združen sa Evom unutar saveza; oni su postali jedno telo, inicirano kroz prvo seksualno sjedinjenje.
F. Princip Intimnosti – Postanak 2:25
A behu oboje goli – čovek i žena njegova – ali nisu osećali stid.
Ovaj pasus zaključuje se sa njihovom nevinosti. Ovo je princip intimnosti. Mogli su da pogledaju na nagost jedno drugog bez da osećaju požudu. Bili su na miru jedno sa drugim. Nije bilo straha od zlog iskorištavanja. Postojala je potpuna izloženost, ali bez stida. Bili su goli pred Bogom i jedno pred drugim bez stida jer nisu napravili ništa pogrešno. U ovom trenutku, nije bilo požude koja ratuje protiv duše. Sa ovim sjedinjenjem, stigli smo do zaključka izveštaja o stvaranju Adama i Eve.
Napomena prevodioca: Za prevod ovog MBS-a prevodio sam Biblijske tekstove iz Engleske verzije NASV – prevoda koja je korištena u ovoj studiji. Pri tome mi je od velike pomoći bila Varaždinska Biblija – izdanje Hrvatskog Biblijskog Nakladnika, 2012.
Koristio sam i Savremeni Srpski Prevod u izdanju Hrišćanskog evangelizacionog centra iz Bačkog Petrovca, kao i prevod Daničić – Karadžić kako bi što vernije tekst prilagodio duhu Srpskog jezika.
Prevod: Branko Gotovac 2018.