Charles C. Ryrie (iz knjige Dispensacionalizam Danas)
POGLAVLJE 2
Ne postoji primarniji problem u celokupnoj materiji dispenzacije od same njene definicije. Pritom ne mislim da se samo dođe do jedne rečenice koja će definisati reč, već govorimo o pokušaju da se uobliči koncept opis/definicija. Ovo zahteva ispitivanje korištenja te reči unutar Pisama, upoređivanje reči dispenzacija sa rečima koje su povezane sa njom, poput doba ili period vremena, studiranje korištenja reči u istoriji crkve, i neka zapažanja koja se tiču karakteristika i broja dispenzacija.
Reći da postoji veliki nedostatak jasnoće po ovoj temi, preslab je izraz i ni blizu ne pokazuje realnost. Dispenzacionalisti i ne-dispenzacionalisti snose krivicu za ovaj nedostatak jasnoće. Mnogi iz obe pomenute grupe zadovoljili su se da koriste dobro poznatu definiciju u zabeleškama originalne Scofield Reference Biblije: „Dispenzacija je period u vremenu tokom kojeg je čovek testiran u pogledu poslušnosti na neko tačno određeno otkrivenje Božije volje. Sedam takvih dispenzacija razlikujemo u Pismima.“[1]
Dispenzacionalisti koriste ovu definiciju bez daljeg razmišljanja o njezinim implikacijama (mogućnosti primenjivanja) u odnosu na vremenski period na primer, i bez da ikada preispitaju sam temelj ili nedostatak temelja ove izjave u otkrivenjima koje nam daje samo Pismo. Nedispenzacionalisti koriste ovu definiciju kao prikladno i korisno žrtveno jagnje, i to jednostavno zato šta se ne može (i nije moguće u dve rečenice) sadržati sve ono šta je uključeno u koncept dispenzacije. Ako je ova sažeta definicija sve šta je Scofield imao da kaže o dispenzacijama, onda bi svakako bilo u redu skoncentrisati se na to da se napadne ova definicija, ali ako ima još toga da kaže (a ima itekako), onda to nije u redu.
New Scofield Bible, mada započima sa istom zabeleškom kao i originalni Scofield, nastavlja sa paragrafima u kojima dodatno obrazlaže ovaj pojam. Među drugim temama, ovi dodati paragrafi fokusiraju se na koncept (1) polaganja (davanja) Božanskog otkrivenja, (2) čovekove odgovornosti u upravljanju u odnosu na to otkrivenje, i (3) vremenski period u kojem je dispenzacija na snazi. Isto tako je jako jasno naglašeno da dispenzacija nije nikakav odvojen put spasenja, već da postoji samo jedan način spasenja – „milošću Božijom, kroz Hristovo delo … na krstu.“[2] Savremeniji nedispenzacionalisti izgleda kao da ne žele da mnogo rade sa ovom proširenom opis/definicijom u njihovim raspravama o dispenzacionalizmu[3].
Evo nešto da bi smo povukli analogiju sa drugim doktrinalnim područjima; konzervativac, kada je primoran da sačini sažetu izjavu o teoriji Pomirenja, reči će: „Verujem u zamensku žrtvu za pomirenje.“ Ovo je u potpunosti tačno i verovatno je najbolji sažetak koji se i može dati. Ali liberali su jako dobro poznati po tome šta koriste ovu jednostavnu izjavu da bi je ismejavali, jer, ističu oni, Hristovo delo ne može se svesti na samo jedan aspekt, na primer aspekt zamenske žrtve. To je istina, i konzervativci prepoznaju da se celokupno delo Hristovo ne može u punini izraziti sa izrazom „zamenska žrtva“. Unatoč tome, čitavo delo Hristovo jeste utemeljeno na Njegovoj zamenskoj žrtvi.
Na isti način, nedispenzacionalisti ističu neke nedostatke u staroj Scofield definiciji i uz odmahivanje rukom odbacuju dispenzacionalizam na temelju slabosti definicije! Možda ranija definicija ne razlikuje dispenzaciju od vremenskog perioda (doba), ali takva pogreška ne znači da se ne može učiniti razlikovanje ili da drugi nisu već učinili to razlikovanje. I više od toga; nikako ne znači da kompletan sistem treba osuditi. John Wick Bowman izvlači svojevrstan trik kada izjavljuje, „Reč koja se prevodi kao dispenzacija u grčkoj Bibliji … ne znači niti ima bilo kakav odnos (referencu) sa vremenskim periodom kao takvim, kao šta to Scofield-ova definicija zahteva.“[4] Iako se tačnost Bowmanove izjave može dovesti u pitanje referencama u Efescima 1:10 i 3:9, čineči takvu optužbu protiv Scofieldove definicije, Bowman pokušava obezvrediti i odbaciti čitav sistem.
Popularnost Scofield Reference Biblije učinilo je da se poprilična pažnja fokusira na definiciju iz njegovih zabeleški i učinila je tu definiciju prvenstvenom metom napada od strane nedispenzacionalista. Međutim, učenici Biblije koji su kritični prema dispenzacionalizmu trebaju prepoznati da Scofield nije jedini koji je definisao tu reč, i ako ima nedostataka u definiciji, dužni su prepoznati da su njegovi revizori i drugi pored njih ponudili definiciju koja je umnogome proširena. U svakom slučaju, svaka učena kritika trebala bi svakako uzeti u razmatranje nekoliko definicija ukoliko se sistem želi na jedan ispravan način predstaviti. Na primer, L. S. Chafer ne naglašava vremenski aspekt dispenzacije kada govori o njenom konceptu[5]; davno je i ovaj autor učinio definiciju dispenzacije u potpunosti vezanu sa terminom (ekonomije) rasporedbe i upravljanja, a ne sa vremenskim periodom[6]. Svaka kritika trebala bi uzeti u obzir i te definicije pored one Scofieldove.
ETIMOLOGIJA REČI DISPENZACIJA
Engleska reč dispenzation jeste anglikanizovani oblik latinskog termina dispenzatio, koju Vulgata koristi da prevede grčku reč. Latinski glagol je složenica koja znači, „odvagnuti, odmeriti ili razdeliti.“[7] Tri temeljne ideje su vezane za značenje engleske reči: (1) „Posao deljenja ili raspoređivanja“; (2) „posao administriranja (upravljanja), uređivanja, ili vođenja; sustav po kojem se stvari upravom raspoređuju (administriraju); i (3) „posao deljenja sa određenim zahtevima“[8]. U daljnjem definisanju korišćenja reči u teološkom značenju, isti rečnik kaže da je dispenzacija „stepen ili stadij u progresivnom otkrivenju, direktno prilagođen za potrebe određenog naroda ili perioda u vremenu … Takođe, doba ili period vremena tokom kojeg određeni sustav prevladava.“[9] Zanimljivo je primetiti, u svetlu uobičajenog kriticizma Scofildove definicije, da su u ovom rečniku definicije dispenzacije i doba (vremenskog perioda) jako usko povezane.
Grčka reč oikonomia dolazi od glagola koji znači upravljati, regulisati, administrirati, i planirati[10]. Sama reč je složenica; ako je rastavimo i doslovno prevedemo, ona znači: deliti, razdvajati, upravljati ili administrirati poslovima nenaseljene kuće. U papirusima, službenik (oikonomus) je onaj koji upravlja dispenzacijom, a odnosi se na nadglednika ili menadžera imanja, ili čak blagajnika[11]. Stoga, centralna ideja reči dispenzacija jeste ideja o upravljanju ili o administriranju poslovima kućanstva.
KORIŠĆENJE REČI DISPENZACIJA U PISMIMA
Korišćenje reči
U različitim oblicima, reč dispenzacija pojavljuje se u Novom Zavetu dvadeset puta. Glagol oikonomeo upotrebljen je jednom u Luka 16:2, gde je prevedena kao biti upravitelj. Imenica oikonomos pojavljuje se deset puta (Luka 12:42; 16:1, 3, 8; Rimljanima 16:23; I Korinćanima 4:1-2; Galatima 4:2; Titu 1:7; I Petrova 4:10) i uglavnom se prevodi kao upravitelj (jednom kao blagajnik, u Rimljanima 16:23). Imenica oikonomia koristi se devet puta (Luka 16:2,3,4; I Korinćanima 9:17; Efescima 1:10; 3:2, 9; Kološanima 1:25; I Timoteju 1:4). U ovim slučajevima prevodi se različito: uprava, dispenzacija/rasporedba, administriranje (uprava), posao, provizija (korist, izgradnja).
Neke očitovane karakteristike
Pre nego pokušamo sa bilo kakvom formalnom definicijom, moglo bi biti korisno primetiti neke od karakteristika ili osobina koje su povezane sa samom reči, onako kako se ona pojavljuje u Novom Zavetu. Ne radi se nužno o karakteristikama dispenzacijske šeme, već ćemo jednostavno razmotriti poveznice unutar samog korištenja reči. U Hristovom podučavanju, reč je ograničena sa dve usporedbe koje su zapisane u Luki (12:42; 16:1, 3, 8). U oba slučaja, usporedba se odnosi na upravljanje kućanstvom od strane upravitelja; ali, usporedba koja je zabeležena u Luki 16 daje nam neke zanimljive karakteristike o upravništvu ili, dispenzacionalno, o dogovoru. Ove karakteristike uključuju sledeće:
1. U osnovi, postoje dve strane; jedna ima autoritet da odredi zaduženja, dok druga ima odgovornost da izvrši ta zaduženja. Bogati čovek i upravitelj su u ovim ulogama u usporedbi iz Luke 16 (stih 1).
2. Postoje tačno određene odgovornosti. U usporedbi, upravitelj nije izvršio dužnosti za koje je znao da ih treba izvršiti i tako je rasipao imanje svog gospodara (stih 1).
3. To da se računa na osobu, jednako kao i na odgovornost te osobe, deo je dogovora ili aranžmana koji je pomenut. Upravitelj je pozvan da da račun i može biti razvlašten sa svog položaja upravitelja u bilo koje vreme, jer vlasničke ili gospodstvene ovlasti su da očekuje vernu poslušnost prema dužnostima koje su poverene upravitelju (stih 2).
4. Promena može biti urađena u bilo koje vreme kada se pronađe nevernost u postojećem administriranju („više ne možeš biti upravitelj“).
Ove četiri odlike daju nam određenu ideju o tome šta je uključeno u koncept dispenzacijskog dogovora onako kako je reč korištena u vremenu Hrista.
Druga pojavljivanja ove reči su sva u pisanju Pavla, osim reference u Prvoj Petrovoj 4:10. Određene karakteristike koncepta su očigledne iz ovih upotreba:
1. Gospod je Onaj kome je čovek odgovoran zbog zanemarivanja ili neizvršavanja svojih obaveza. Na tri različita mesta ovaj deo odnosa prema Bogu pominje Pavle (I Korinćanima 4:1-2; Titu 1:7).
2. Vernost se zahteva od onih kojima je poverena dispenzacionalna odgovornost (I Korinćanima 1:2). Ovo nam je ilustrovano sa Erastusom, koji je držao važnu poziciju blagajnika (upravitelj) u gradu (Rimljanima 16:23).
3. Upravništvo može biti završeno u vreme koje je unapred određeno (Galatima 4:2). U ovoj referenci završetak upravništva došao je jer je uveden različit cilj od onog prvog. Ovaj nam primer takođe pokazuje da je dispenzacija povezana sa vremenom.
4. Dispenzacije su povezane sa tajnama Božijim, to jest, sa posebnim otkrivenjem koje dolazi od Boga (I Korinćanima 4:1; Efescima 3:2; Kološanima 1:25).
5. Dispenzacije i vremenska doba su povezane zamisli, ali sama reč nije takva da znači jedno i drugo. Na primer, Pavle objavljuje da je otkrivenje ove sadašnje rasporedbe (dispenzacije) bilo sakriveno od vekova i od naraštaja, a to jednostavno znači, dug period vremena (Efescima 3:9). istu stvar kaže i u Kološanima 1:26. Međutim, kako dispenzacija radi unutar određenog vremenskog perioda, koncepti su međusobno povezani.
6. Najmanje tri dispenzacije (kako se obično razume u dispenzacijskom naučavanju) pominje Pavle. U Efescima 1:10 on piše o „provedbi (KJV – dispensation) punine vremena“, a odnosi se na buduće vreme. U Efescima 3:2 on označava i imenuje „rasporedbu (KJV – dispensation) milosti Božije“ koja je upravo naglasak njegovog propovedanja u tom trenutku. U Kološanima 1:25-26 implicira da druga dispenzacija prethodi sadašnjoj, u kojoj je tajna Hrista u verniku otkrivena.
Važno je primetiti da u prva dva slučaja od ova poslednja tri primera, ne može da bude upitno da Biblija koristi reč dispenzacija na potpuno isti način na koji to čine dispenzacionalisti. Čak i sam Bowman priznaje: „Zapravo, od svih sedam dispenzacija koje su prihvaćene od strane Scofielda i njegovih kolega, samo su dve (Milosti i Punine Vremena) povezane sa reči ’dispenzacija’ kako je oni koriste.“[12] Negativna strana Bowmanove izjave svakako ne bi trebala da ukloni ili da sakrije važnost ovog zaključka. Dopuštam, ne imenuje ih sedam, ali kako ipak imenuje dve, možda ima nešto u tom podučavanju koje se naziva dispenzacionalizam.
Gotovo svi protivnici dispenzacionalizma pokušavaju snažno da naglase tvrdnju da Pisma ne koriste reč dispenzacija, ni teološki ni tehnički, u smislu u kojem ga koristi dispenzacionalna šema podučavanja. Dve činjenice treba istaknuti u odgovoru na ove optužbe. Na prvi deo smo već odgovorili u prethodnom odlomku: Pisma na barem dva mesta koriste reč u istom smislu i na isti način na koji to čine i dispenzacionalisti. Stoga, ta optužba jednostavno nije tačna.
Drugo, savršeno je ispravno uzeti biblijsku reč i koristiti je u teološkom smislu dok god taj teološki smisao nije ne-biblijski. Svi konzervativci to čine sa rečju pomirenje. To je reč koja se nikada ne koristi u Novom Zavetu, pa ipak, teološki je svi koriste kao nešto šta je uključeno u Hristovu smrt. Biblijski, reč pomirenje se ne koristi u vezi sa smrću Hristovom, ali kako se koristi za prekrivanje greha u Starom Zavetu, nije ne-biblijski da joj se da teološko značenje koje u stvarnosti uključuje više nego šta ta reč znači u striktno biblijskom korištenju. Dispenzacionalista čini sličnu stvar sa reči dispenzacija. Korištenje reči i karakteristike same reči, kako su prethodno navedene, dovode nas do ispravnog zaključka da dispenzacionalisti ni na koji način ne koriste reč u ne-biblijskom smislu kada njome označavaju celi svoj sistem naučavanja. Čak i Daniel Fuller to priznaje: „U konačnici, dojam koji izrasta je, da je potpuno ispravno i teološki valjano korištenje reči ’dispenzacija’ da bi se označio period vremena u kojem Gospod tretira sa čovekom na određeni način.“[13]
Definicije
Šta se tiče samog korištenja reči unutar Pisama, dispenzacija se može definisati kao upravljanje, raspoređivanje, nadgledanje ili vođenje tuđeg vlasništva. Kao šta se može videti, ovo uključuje odgovornost, brigu i vernost, u delu koji se odnosi na onog koji upravlja.
Teološka definicija reči se temelji na biblijskom korištenju i karakteristikama. Već smo citirali Scofield definiciju; „Dispenzacija je period u vremenu tokom kojeg se čovek podvrgava testu, u odnosu na poslušnost nekom tačno određenom otkrivenju Božije volje“. Kao šta smo videli, kritike se obično usmeravaju na ovu definiciju tako da pokazuju da nije tačno objašnjena reč oikonomia, jer ta reč ne govori ništa o vremenskom aspektu, već ima veze sa upravljanjem. Primetite ipak da Fuller priznaje vrednost praktično iste definicije, naime, kaže da se reč može koristiti „da označi period vremena tokom kojeg Bog tretira sa čovekom na određeni način“.[14] Međutim, postoji određena opravdanost za ovakve kritike, jer dispenzacija jeste prvenstveno ugovor o upravljanju, a ne period u vremenu (iako jeste očigledno da taj ugovor postoji tokom određenog vremenskog perioda).
Doba, vremenski period i dispenzacija nikako nisu sinonimi u svom značenju, iako mogu da se odvijaju usklađeno u toku istorijskog dešavanja. U osnovi, dispenzacija uključuje dogovor, ugovor, a ne uključuje vreme; ispravna definicija bi trebala to uzeti u obzir. Međutim, nema razloga za veliku uzbunu ukoliko definicija pripiše i vreme unutar dispenzacije.
Sažeta definicija dispenzacije je ovo: A dispensation is a distinguishable economy in the outworking of God’s purpose. Prevedeno, „Dispenzacija je različitost (različitost koja nije lako uočljiva) upravljanja i rasporedbe (ekonomije) u razvoju i napredovanju plana Božijeg“. Ukoliko neko krene opisivati dispenzaciju, verovatno će uključiti i druge stvari, poput ideje o različitim otkrivenjima, odgovornostima, testiranju, padu i osudi. Ali u ovom trenutku tragamo za definicijom, ne za opisom. Upotrebivši reč (ekonomija) „upravljanje rasporedbom“ – kao jezgru same definicije, naglasak je stavljen na biblijsko značenje same reči. Ekonomija takođe daje naznačiti da određene karakteristike same raspored-uredbe mogu biti iste ili slične. U razlikovanju političkih i ekonomskih ekonomija uočavamo da one nisu u potpunosti različite, već su međusobne različitosti teško uočljive. Komunističke i kapitalističke ekonomije se temeljno razlikuju, pa ipak postoje funkcije, karakteristike i proizvodi tih suprostavljenih ekonomija koje su identične. Isto tako, u različitim ekonomijama Božijeg vođenja poslova u ovom svetu određene stvari su slične. Međutim reč „distinguishable“ (različitost koja je teško uočljiva, koja ima sličnosti) u definiciji ističe da su određene karakteristike različite za svaku dispenzaciju i obeležava je i odvaja kao različitu dispenzaciju. Te karakteristike su sadržane u delovima otkrivenja koje je različito za svaku dispenzaciju.
Fraza, „u razvoju i napredovanju plana Božijeg“ unutar definicije podseća nas da je tačka gledišta u razlikovanju dispenzacija Božija, a ne ljudska. Dispenzacije su različite ekonomije institucionalizirane i dovedene do svrsishodnog zaključenja od strane Boga. Te različitosti i karakteristike uvedene su od Boga; sličnosti unutar karakteristika zadržane su od Boga; a konačna zajednička svrha i cilj celokupnog programa je slava Božija. Erich Sauer kaže to na ovaj način:
„Novi period uvek počima samo onda kada se sa Božije strane uvodi promena u sastavne principe koji su vredili do tog vremena; to jest, kada se sa Božije strane tri stvari poslože:
1. Nastavak određenih odredbi koji su do tada vredili;
2. Anuliranje drugih propisa koji su do tada vredili;
3. Uvođenje svežih i novih principa koji pre nisu vredili.“[15]
Da sažmemo: Dispenzacionalizam vidi svet kao kućanstvo koje vodi Bog. U Svom kućanstvu-svetu, Bog raspoređuje ili administrira Svoje poslove prema Svojoj volji u različitim stepenima otkrivenja unutar različitih vremenskih perioda. Ovi različiti stepeni obeleženi su uočljivo različitim ekonomijama (upravljanjem) u razvoju i napredovanju Njegovog celokupnog Plana, a te različite ekonomije sačinjavaju dispenzaciju. Razumevanje Božijih različitih ekonomija je suštinski važno da bismo ispravno tumačili Njegova otkrivenja u tim različitim upravljanjima.
Pre nego ostavimo ovu temu definicije, mislim da će biti od pomoći ukoliko dodamo još neke korisne definicije dispenzacije. W. Graham Scroggie, priznati Škotski pisac i pastor dao je ovu definiciju koja je od velike pomoći:
„Reč oikonomia nosi jedno značenje, a to je administriranje (upravljanje u raspoređivanju), bez obzira da li se radi o kući, o vlasništvu, državi, narodu, ili kao u ovom našem studiju, o administriranju ljudske rase ili bilo kog njenog dela, u bilo kom vremenu. Na isti način na koji roditelji vode svoje kućanstvo na različite načine, prema potrebama koje kućanstvo ima, ali uvek prema istom dobrom cilju, tako i Bog, u različitim vremenima tretira sa čovekom na različite načine, u skladu sa potrebama određene situacije, ali kroz sve to ide ka jednom velikom i veličanstvenom cilju“[16].
Harry Ironside, princ među dispenzacijskim propovednicima, definisao je to na sledeći način: „Ekonomija je uređeno stanje stvari … Postoje razne ekonomije koje su na snazi unutar Reči Božije. Dispenzacija, ekonomija je određeni poredak ili stanje stvari koje preovladava u jednom posebnom vremenu, a koji ne mora nužno da preovladava u drugom vremenu“[17].
Clarence E. Mason, Jr., dekan sa dugim stažom na Philadelphia College of Bible, uključio je opisne karakteristike dispenzacije u svoju definiciju:
„Reč dispenzacija doslovno znači upravništvo ili administracija ili ekonomija. Stoga, u njenoj Bilijskoj upotrebi, dispenzacija je od Boga uspostavljeno upravništvo posebnog otkrivenja Božijeg uma i volje koja donosi dodatne odgovornosti celokupnoj ljudskoj rasi ili delu te rase kome je to posebno otkrivenje dano od Boga.
Kada govorimo o otkrivenju, sa jedne strane, to su obećanja o nagradi ili o blagoslovu za one koji odgovore u poslušnosti vere, dok s druge strane, tu su upozorenja o osudi nad onima koji ne odgovore u poslušnosti vere na to posebno otkrivenje.
Međutim, iako vremenski period (doba) završi, određeni principi otkrivenja (dispenzacije ili upravništva) često se prenose u doba koje sledi, jer Božija istina ne prestaje biti istina, a ti principi postaju deo rastućeg tela istine zbog kojeg je čovek odgovoran u progresivnom otvaranju otkrivenja Božije otkupljujuće svrhe“[18].
I sledeća definicija takođe uključuje opisne elemente:
„Dispenzacija je Božiji različit metod upravljanja čovečanstvom ili grupom ljudi kroz period ljudske istorije, a koji je obeležen ključnim događajem, testom, padom i osudom. Sa Božanskog stajališta, to je upravništvo, pravilo za život, ili odgovornost za vođenje Božijih poslova u Njegovom kućanstvu. Sa istorijskog stanovištva, to je stepen, stadij u rastučem i razvijajućem otkrivenju“[19].
Razlikovanje koje se čini u ovom pogledu na definiciju je za nas od pomoći. Dispenzacija je sa Božijeg gledišta – ekonomija (upravljanje); sa ljudskog gledišta – odgovornost; a u odnosu na progresivno otkrivenje – jedan od njegovih stadija razvoja.
Jedan savremeniji pokret koji sebe naziva progresivni dispenzacionalizam uključuje neke važne razlike u odnosu na normativni dispenzacionalizam. Iako oni koji podržavaju ovaj pokret ne žele da budu ograničeni sa sine qua non, ipak priznaju direktno i jasno značenje reči; naime, „Reč dispenzacija odnosi se na poseban dogovor kojim Bog upravlja način na koji su ljudska bića u vezi sa Njim“[20]. Međutim, oni sebe distanciraju od klasičnog dispenzacionalizma tako da se opisuju kao oni koji razumeju da „dispenzacije nisu jednstavno ugovor između Boga i čovečanstva, već sukcesivni ugovori u progresivnom otkrivenju i postizanju otkupljenja“[21]. Ove razlike biće diskutovane u poglavlju 9.
ODNOS IZMEĐU DISPENZACIJA I PROGRESIVNOG OTKRIVENJA
Progresivno otkrivenje je prepoznavanje da Božija poruka čoveku nije dana odjednom, nekim posebnim činom, već se razvija i otkriva u nizu činova koji slede jedan drugi i dolazi kroz umove i ruke mnogih ljudi različite životne pozadine. To je, da tako kažemo, teistički pogled na otkrivenje, a nije deističko gledanje na stvari. Stranice Biblije predstavljaju nam „ne izlaganje o celokupnom danom nam otkrivenju, već zapise o otkrivenju koje raste i razvija se. Vidljivi su nam delovi i karakteristike tog otkrivenja, ne kao da su uređene posle njegovog razvoja, već nam je vidljivo kako se uređuje samo, krećući se u smeru svog razvoja, i raste kroz stadije koji mogu biti obeleženi i po svom uzdignuću mogu biti izmereni, a sve se to sklapa u savršen oblik koji će u konačnici biti dosegnut“[22].
Princip progresivnog, (napredujućeg, rastućeg), otkrivenja očigledan je u samim Pismima. Pavle je rekao svom slušateljstvu na Marsovom Brdu da je u proteklim danima Bog zanemario vremena njihova neznanja, ali sada zapoveda pokajanje (Dela 17:30). Veličanstveno otvaranje Poslanice Jevrejima posebno naglašava različite oblike progresivnog otkrivenja (Jevrejima 1:1-2). Jedan od najsnažnijih stihova koji pokazuje različite načine Božijeg delovanja i tretiranja sa čovečanstvom je Jovan 1:17: Jer je Zakon dan po Mojsiju, a milost i istina su došle po Isusu Hristu. Drugi primeri se mogu naći u Jovan 14:16-17; 14:26; i 16:24. Očigledno je da Božija istina nije dana sva odjednom, a različiti stepeni otkrivenja pokazuju da je On radio na različite načine u različitim vremenima. Onaj koji tumači Bibliju mora pažljivo da posmatra ova napredovanja u otkrivenju, a dispenzacionalizam pomaže da se sve ovo ispravno uoči.
U celom ovom pitanju ispravnog uočavanja i tumačenja napretka i rasta otkrivenja vidimo jako blisku povezanost između dispenzacionalizma i hermeneutike. Standardni tekst o hermeneutici, koji se prvi put pojavio 1883 i koji uz sebe ne veže nikakav dispenzacijski napor, kaže: „Sa svakom novom serijom naraštaja, daju se neka nova obećanja ili je neki veliki cilj Božiji iznesen na svetlo“[23]. Upravo označavanje ovih stepena u otkrivenju plana Božijeg temelj je za dispenzacijski pristup tumačenju Pisama. Čak i Bernard Ramm, koji se posle odmaknuo od dispenzacijske pozicije, priznaje da je jasnije uočavanje progresivnog otkrivenja itekako ima svoj dug prema „dobrom i korisnom uticaju dispenzacionalizma“[24].
Nedispenzacijski tumači (iz škole teologije saveza) krivi su za učitavanje (to se ponekad izrazito forsira) novozavetne doktrine u Stari Zavet, prevashodno sa ciljem da svom učenju o spasenju obezbede starozavetni temelj. Dispenzacionalisti, s druge strane, ponekad rade tako tvrda i tako na brzu ruku napravljena razlikovanja između vremena i karakteristika različitih dispenzacija da, na primer, na kraju kažu jako malo o milosti unutar Starog Zaveta. Međutim, pogrešno tumačenje teologa Saveza rezultat je temeljno ugrađenog defekta unutar njihovog sistema (jer takav podlaže sve od Pada na ovamo u jedan savez, savez milosti), dok nedostatak dispenzacionalista nije u njegovom sistemu, već u izlaganju i razvijanju tog sistema. Teologija saveza dopušta, čak zahteva učitavanje Novog zaveta u Stari. Dispenzacijska teologija, iako prepoznaje jasno definisane različitosti, naglašava temeljno jedinstvo u razvijanju Božijeg plana u Pismima.
Ipak, dispenzacionalisti nisu oduvek isticali ovo jedinstvo, kao što je trebalo da čine; zato je ukazivanje na taj propust postalo sastavni deo uobičajene kritike dispenzacionalizma. „Dispenzacionalizam ruši jedinstvo Biblije“, glasi vapaj. Zbog dispenzacijske šeme, navodi jedan autor, „Biblija prestaje da bude samodovoljna celina“[25]. „Ova teorija“, optužuje Louis Berkhof, „ima sklonost da unosi podele, sakateći organizam Pisama s katastrofalnim posledicama“[26]. Iskazana na još popularniji način, ova optužba kaže da dispenzacionalisti ne vrednuju Propoved na gori i ne mole Gospodnju molitvu[27].
Evo jedne zanimljive istorijske činjenice: U svom drugom izdanju, Scofield Reference Bible iz 1917, što je zadržano i u New Scofield iz 1967, sadrži odeljak Panoramski pogled na Bibliju (A Panoramic View of the Bible), koji je dodat s ciljem da pokaže „jedinstvo Biblije“ i u kojem se navodi sedam pokazatelja tog jedinstva.
Iako dispenzacionalisti možda nisu najjasnije preneli doktrine sopstvenog sistema u ovom pogledu, mora se zapamtiti da sam sistem nije defektan. Jedino dispenzacionalizam ima dovoljno širok ujedinjujući princip da može istovremeno da obuhvati jedinstvo progresivnog otkrivenja i razlikovanje više faza unutar tog progresa. Teologija saveza može jedino da naglašava jedinstvo i da, čineći to, upadne u prenaglašavanje, sve do tačke dok to ne postane vodeća kategorija tumačenja. Svako nejedinstvo u dispenzacionalističkoj šemi je tek površinsko; u realnosti, čini se da toliko naglašeni navodni konflikti karaktersitični za dispenzacionalizam zapravo postoje samo u glavama teologa saveza, i to prevashodo zbog njihovog neutemeljenog i na silu nametnutog pristupa Pismu iz ugla jedinstva. Raznolikost može biti suštinski deo jednstva/celovitosti. To važi za Božije stvaranje, istina je u pogledu Božijeg otkrivenja, a jedino dispenzacionalizam može adekvatno da uzme u obzir različite ekonomije (uprave ili dispenzacije) u razvijanju/sprovođenju Božijeg nauma.
Da sažmemo dosad rečeno: Progresivno otkrivenje ne gleda na Bibliju kao na užbenik teologije, već kao na otkrivenje Božije koje neprekidno teče, pomoću različitih sredstava, kroz doba/vremena/razdoblja koja se nadovezuju jedno na drugo. Unutar ovog toka, moguće je ralikovati faze otkrivenja u kojima Bog uvodi nove stvari za koje čovek postaje odgovoran. Te faze su ekonomije, uprave ili dispenzacije u odvijanju Njegovog plana. Dispenzacionalizam, dakle, prepoznaje i jedinstvo Njegovog plana i različitosti tokom njegovog odvijanja. Teologija saveza naglašava jedinstvo, i to do tačke da nameće neutemeljena, nekonzistentna i kontradiktorna tumačenja Pisma. Jedino je dispenzacionalizam u stanju da istovremeno obuhvati jedinstvo i raznlikost, te da ponudi konzistentan sistem tumačenja.
KARAKTERISTIKE DISPENZACIJE
Primarne karakteristike
Šta označava različite ekonomije u razvijanju Božijeg cilja i po čemu se one međusobno razlikuju? Odgovor je dvostruk: (1) različit odnos upravljanja svetom s kojim Bog ulazi u svaku ekonomiju; (2) odgovornost čovečanstva u svakom od ovih upravljačkih odnosa.
Ove karakteristike su na ključan način povezane s različitim otkrivenjima koja je Bog dao kroz istoriju, što ponovo pokazuje vezu između svake dispenzacije i različitih faza progresivnog otkrivenja. Bez namere da presudimo po pitanju broja dispenzacija, a koristeći se za ilustraciju nekolicinom neuptinih dispenzacija, pogledajmo da li je ovaj odgovor validan.
Pre nego što je s čovekovim padom ušao greh, Bog je sa Adamom i Evom imao direktan odnos upravljanja. Njihova odgovornost je bila da održe direktno zajedništvo s Njim, što je uključivalo da vode brigu o vrtu i da ne jedu od ploda drveta spoznaje dobra i zla. Nakon što je ušao greh, nakon što se desio Pad, Božiji odnos sa čovekom više nije bio uvek direktan; pojavila se prepreka između Njega i čoveka.
Već kada je, preko Mojsija, Izraelcima dao Zakon, Božija uprava postala je posredovana različitim zakonskim kategorijama. To ne znači da On nikada nije govorio direktno, ali znači da je ključni metod Njegovog upravljanja bio Mojsijev zakon, što je bila novina, nešto uvedeno u to vreme. Ovo dalje znači da je odgovornost čovečanstva bila poslušnost Zakonu. I to je nova odgovornost; pre davanja Zakona, ljudi očito nisu mogli da se smatraju odgovornima prema nečemu što ne postoji.
Nakon što je došao Hrist, Božije upravljanje čovečanstvom više nije išlo preko Mojsijevog zakona. To pokazuju pocepana zavesa i prestanak pristupanja Bogu kroz žrtveni sistem. Uočimo i razliku u odnosu opravdanja, o čemu je Pavle govorio u svojoj propovedi u Antiohiji pisidijskoj: „I svaki koji veruje u Njemu se opravdava od svega od čega se ne mogaste opravdati Zakonom Mojsijevim“ (Dela 13:39). Neupitno je da se ovde radi o uočljivo novom načinu upravljanja svetom u pogledu čovekove odgovornosti u odnosu na najbitniju oblast opravdanja. Šta god da je bila njegova odgovornost pod Mojsijevim zakonom, to zasad možemo ostaviti po strani (videti šesto poglavlje); s Hristovim dolaskom, uslove opravdanja postala je vera u Njega. Očigledno da je ovo i nova faza progresivnog otkrivenja. Stoga, zaključujemo da je nastupila nova dispenzacija: promenjene su ekonomija i odgovornost i dato je novo otkrivenje.
Dakle, govorimo o tri karakteristike po kojima se razlikuju različite dispenzacije: (1) promena Božijeg upravljačkog odnosa prema čoveku (iako nije nužno da sve karakteristike jedne dispenzacije budu potpuno nove); (2) ovo prvo za posledicu ima promenu čovekove odgovornosti; (3) odgovarajuće otkrivenje da bi promena stupila na snagu (otkrivenje je novo i predstavlja fazu u progresivnom otkrivenju u Bibliji).
Sekundarne karakteristike
Do sada ništa nismo rekli o karakteristikama koje se uobičajeno vezuju za novu dispenzaciju: test, pad na testu i sud. Test je praktično isto što i čovekova odgovornost. Kad god Bog da otkrivenje u pogledu Svog načina upravljanja stvarima u svetu, daje i odgovarajuću odgovornost, odnosno test koji će pokazati hoće li se ljudi prilagoditi Božijoj eknomiji i otkrivenju iste. Protivnici dispenzacionalizma, koji tvrde da ovakvo testiranje Boga pretvara u tek nešto više od eksperimentatora koji očito ne zna kako će stvari ispasti na kraju, zapravo uopšte ne razumeju svrhu provere[28]. Na kraju krajeva, dispenzacijski test se suštinski ne razlikuje od prokušanosti o kojoj Jakov govori u prvog glavi svoje poslanice. Ove provere nemaju za cilj da rasvetle Boga, već im je cilj da izbace na površinu ono što je u čoveku – vera ili promašaj.
U neku ruku, svaka dispenzacija podrazumeva isti test: Hoće li se osoba povoljno postaviti u odnosu na odgovornost koju ima u ekonomiji u kojoj živit? Ovaj opšti test u svakoj dispenzaciji dobija svoje posebne karakteristike kroz otkrivenje koje Bog daje o čovekovoj odgovornosti. Zapravo, svaki deo otkrivenja koji pripada svakoj pojedinačnoj dispenzaciji jeste deo testa, dok je sveukupnost otkrivenja – test. Dispenzacionalisti često nastoje da izdvoje poseban test za svaku posebnu dispenzaciju. Mada to može biti od pomoći nekome ko proučava, ipak se u najboljem slučaju radi o tek delimičnom iskazu kompletne odgovornosti[29].
Da li je neuspeh nužni deo svake dispenzacije? Činjenica je biblijske istorije da je čovečanstvo padalo u svim vremenima. Svaka dispenzacija je puna promašaja iz prostog razloga što je istorija takva. Neuspehe nalazimo u najmanje dve oblasti: upravljačka ekonomija i spasenje. Nisu svi ljudi pali u oba ova domena, ali većina jeste. Čini se kao da greh doseže nekakav vrhunac u određenim tačkama ljudske istorije, a takvi „vrhovi“ označavaju kraj različitih dispenzacija. Hristovo raspeće bilo je vrhunac pobune jednog naroda koji je imao privilegiju da dobije Zakon i služi Bogu. Ono je označilo i kraj dispenzacije. Sadašnje doba takođe će završiti u pobuni i snažnom okretanju od Boga. Hiljadugodišnje kraljevstvo doživeće svoj klimaks u opštoj pobuni protiv ličnog kraljevanja Hrista Kralja (Otkrivenje 20:7-9).
Da li svaka dispenzacija ima sud? Kao što svaka može imati više testova i neuspeha, tako može imati i više sudova. Ako, međutim, postoji vrhunac pada, onda postoji i vrhunac osude. Iako testiranje, pad i sud nisu osnovne oznake dispenzacija, čini se da jesu njihov sastavni deo. Ako ne bi postojao odlučujući test, i dalje bi mogao da postoji dispenzacijski raspored. I kada ne bi bilo pada i suda, i dalje bi mogla postojati promena dispenzacijskog uređenja. Prisustvo testa, pada i suda nije nužan (apsolutno suštinski) uslov dispenzacijskog rasporeda.
Primedbe
Zar se ne čini da ove karakteristike seckaju istoriju, pretvarajući različite epohe u nekakve odeljke? Ako se stvari posmatraju iz određenog ugla, dispenzacionalizam kao da radi tako nešto. Predstavljanje dispenzacijske šeme iz perspektive odeljaka karakteristično je za dispenzacijske grafikone. Mada u tome nema ničeg pogrešnog, to nije čitava priča. U dispenzacionalizmu postoji i nešto što bismo mogli nazvati longitudinalnom i spiralnom perspektivom[30]. To podrazumeva trajne principe, principe koji opstaju kroz sve dispenzacije i povezuju čitav tok istorije. Različiti rasporedi upravljanja na osnovu kojih se mogu razlikovati dispenzacije ni na koji način nisu u konfliktu s jedinstvom Pisama.
Longitudinalna perpsektiva, na primer, naglašava činjenicu da Bog jeste, da je bio i da će biti Bog milosti. Perspektiva koja se oslanja na odeljke naglašava raspored milosti kao karakteristiku današnjice. Longitudinalna perspektiva naglašava progres otkrivenja; sekcijski se fokusira na određenu tačku u vremenu. Ne samo da su obe perspektive validne, već su i nužne za razumevanje Božijeg otkrivenja.
Stoga nema osnova za primedbu: „Ako je Bog uvek milostiv, onda je zbunjujuće razlikovati određeno doba pomoću termina koji karakteriše sva doba“[31]. Neko bi mogao postaviti pitanje: Zar Bog nije oduvek bio Bog zakona? Ako jeste tako, zar onda nije pogrešno izdvajati period koji nazivamo vremenom Zakona? Zar sam Bog, preko Jovana, ne pravi ovu razliku (Jovan 1:17)? Ova primedba je zasnovana na pogrešnoj premisi koju Fuller otkriva u nastavku: „Nemoguće je razmišljati o različitim stepenima milosti, jer Bog ili jeste ili nije milostiv“[32]. Činjenica je da postoje različiti stepeni otkrivenja Božije milosti, iako to ne znači da je Bog manje ili više milostiv u zavisnosti od stepena otkrivenja Njegove milosti. Kada bi bilo drugačije, mogli bismo razmišljati o Bogu koji nije tako svet, pravedan i pravičan, pošto odlaže ili ne izvršava momentalni i opravdani sud. Naprosto se radi o tome da On u pojedinim periodima ljudske istorije na specifičniji način iskazuje Svoj gnev. Periodi tišine ne čine ga manje pravednim, kao što ga periodi zastrtog otkrivenja milosti ne čine manje milostivim. Jedino dispenzacionalizam sa svojim sekcijskim i longitudinalnim/spiralnim perspektivama može da prepozna bogatstvo, mobilnost i složenost istorije Božijeg upravljanja stvarima u svetu.
Pre nego što su uopšteni razvijeni sistemi saveza i dispenzacija, Calvin je zapisao sledeće:
„Neprikladno je, kažu, da Bog koji je apsolutno dosledan dopusti tako veliku promenu da odustane od nečega što je jednom zapovedio ili zahtevao. Odgovaram da se Bog ne može smatrati promenljivim zbog toga što različite forme prilagođava različitim vremenima, znajući šta je najprikladnije za koje doba. Ako farmer postavi određene zadatke svom domaćinstvu za zimski period, a neke druge za letnji period, nećemo ga na osnovu toga optužiti za nedoslednost ili smatrati da se udaljava od ispravnog upravljanja poljoprivredom, koja je uvek u skladu s trajnim poretkom u prirodi. Isto tako, ako glava kuće podučava, upravlja i vodi svoju decu na jedan način dok su mala deca, na drugi način u njihovoj mladosti, a na treći kada odrastu, nećemo za njega reći da je napustio svoj plan. Zašto onda Boga držimo nedoslednim kada odgovarajućim oznakama razlikuje određena vremena?“[33].
Teologija saveza ima savez milosti koji pokriva sve velike epohe i klimakse u istoriji – kako se ne bi remetilo „jedinstva Pisama“ – i uvodi nešto tako uočljivo različito da bi se morala priznati dispenzacija. To posebno važi za crkvu kao novi entitet. Sekcijski pogled naglašava speicifični značaj određenog događaja u njegovom istorijskom kontekstu i u pogledu njegovog cilja; longitudinalna perpsektiva smešta sve događaje u odgovarajući odnos unutar progresivnog otkrivenja. Dispenzacionalizam izbegava konfuziju i protivrečje, istovremeno ujedinjujući delove u celinu.
S obzirom da se dispenzacije međusobno razlikuju i s obzirom na njihov progresivni karakter, treba se čuvati zaključka da one hronološki slede jedna za drugom. Navodilo se, recimo, da karakteristike kao što su test, pad i sud tvore istorijski obrazac koji se ciklično ponavlja, što je karakteristično za grčke pagane. Na primer, Kraus kaže: „Filozofija istorije u suštini nije ništa drugo do grčki koncept ciklusa, pri čemu svaki ciklus završava otpadništvom i sudom. Bog tu nije predstavljen kao Bog koji, u tom istorijskom procesu, sprovodi svoj plan, već se povremeno pojavljuje da bi natprirodnom intervencijom započeo novi ciklus“[34].
U prvom poglavlju je istaknuto da jedino dispenzacionalizam predstavlja odgovarajuću optimističku filozofiju istorije. Štaviše, ostavimo li grafikone po strani, dispenzacijska shema ne ostavlja samo utisak cikličnog ponavljanja, već pruža sliku rastuće spirale. Erich Sauer, čije knjige kombinuju sekcijsku i longitudinalnu perspektivu dispenzacionalizma, na sledeći način sažima detalje na ovu temu:
„Kada Bog nešto započinje, to nikada ne može biti povratak na staro. U svakoj reformaciji koja se rađa iz kolapsa nalazi se seme budućeg života. Otkrivenje i razvoj ni u kojem slučaju nisu suprotnosti, već su deo jedne celine. U Bibliji, kao i u drugim oblastima, postoji uspon od nižeg ka višem, od zamućenosti ka jasnoći“[35].
Spiralni koncept postaje jasan ako zamislimo sledeću zabunu: usled obrtanja dispenzacijskog reda, Milenijum je stavljen na prvo mesto. Jednako nelogično bi bilo zameniti mesta Zakonu i Milosti (nazovi kojim god hoćeš imenom ono što je došlo preko Mojsiju i ono što je otkriveno kroz Hrista). Dispenzacionalizam otkriva odvijanje Božijeg plana u istorijskom procesu, u progresivnom otkrivenju Njegove slave. On veliča milost Božiju, jer prepoznaje da istinski progres može doći samo usled intervencije Božije milosti u ljudskom društvu. Da nema „cikličnih“ intervencija, tok istorije bi išao samo naniže, u jednom krajnje pesimističkom maniru.
Da sumiramo: Ključna karakteristika dispenzacije jeste ekonomski poredak i odgovornost, što Bog otkriva u svakoj dispenzaciji. Sama odgovornost je test. Većina ljudi padne na testu, nakon čega sledi sud. Dispenzacijska šema poznaje dve perspektive: sekcijski aspekt (on se ponekad karakteriše kao cikličan, iako je uistinu spiralan) i longitudinalni aspekt (on naglašava progresivnost otkrivenja i trajne principe kroz vremena dispenzacija).
SINE QUA NON DISPENZACIONALIZMA
Šta jednu osobu čini dispenzacionalistom? Šta je sine qua non (apsolutno nužni element) tog sistema? Mada će neke kasnije diskusije upotpuniti odgovor na ovo pitanje, čini se da bi to trebalo učiniti na ovom mestu.
Teorijski, sine qua non mora ležati u prepoznavanju činjenice da Bog različitim eknomijama upravlja stvarima u svetu. Teolozi saveza smatraju da postoje dispenzacije (čak koriste taj termin) unutar saveza milosti. Charles Hodge je, na primer, smatrao da postoje četiri dispenzacije: od Adamovog pada do Avrama, od Avrama do Mojsija, od Mojsija do Hrista i od Hrista do kraja[36]. Berkhof, kao što smo videli, piše o samo dve dispenzacije, Staroj i Novoj, stim što unutar Stare razlikuje četiri perioda, a svi su oni otkrivenje saveza milosti[37]. Drugim rečima, osoba može verovati u dispenzacije, čak i može videti u odnosu s progresivnim otkrivenjem, a da pritom nije dispenzacionalista.
Da li je suština dispenzacionalizma u broju dispenzacija? Ne, s obzirom da ovo nije ključni detalj sistema, kao što ćemo videti u sledećem poglavlju. Nije Scofield dispenzacionalista zato što je učio da postoji sedam dispenzacija, a Hodge nedispenzacionalista zato što je učio da ih ima samo četiri.
Možda je premilenijalizam ključna odrednica? I ovde je odgovor negativan. Postoje, naime, premilenijalisti koji definitivno nisu dispenzacionalisti. Teolog saveza može biti premilenijalista; držaće se koncepta saveza milosti, dok će soteriološki aspekt smatrati ključnim principom Božijeg plana. On zadržava ideju Hiljadugodišnjeg kraljevstva, iako u proroštvima Starog zaveta nalazi malo potpore za njega. Njegov pogled na Kraljevstvo bitno će se razlikovati od gledišta dispenzacionalista. Ono, naime, gubi na svom jevrejskom karakteru, a zbog nipodaštavanja starozavetnih obećanja koja se tiču Milenijumskog carstva. Mnogi teolozi saveza koji su i premilenijalisti, istovremeno zastupaju posttribulacionizam, što je, po svemu sudeći, logičan pratilac nedispenzacionalističkog pristupa[38]. U svakom slučaju, činjenica da je osoba premilenijalista ne znači da je nužno dispenzacionalista. (Obrnuto, međutim, važi; ako je osoba dispenzacionalista, nužno će biti premilenijalista).
Šta je onda sine qua non dispenzacionalizma? Odgovor je trostruk.
1. Dispenzacionalista smatra Izrael i crkvu različitim entitetima. Ovo na različite načine izražavaju i prijatelji i protivnici dispenzacionalizma. Fuller kaže: „Prema osnovnoj premisi dispenzacionalizma, Bog je formirao dva različita naroda, a razlika među njima održava se kroz večnost“[39]. Drugi autor, A. C. Gaebelein, isto ovo iskazuje kroz razlikovanje Jevreja, pagana i crkve Božije[40]. Chafer sve ovo sažima na sledeći način:
„Dispenzacionalista veruje da je Bog kroz vremena sledio dva cilja: jedan, koji se tiče zemlje, ljudi na zemlji i zemaljskih ciljeva, odnosno judaizam; i drugi, koji se tiče neba, nebeskog naroda i nebeskih ciljeva, odnosno Hrišćanstvo… Povrh ovoga, parcijalni dispenzacionalista, primećujući tek nekoliko očitih razlika, bazira svoje tumačenje na pretpostavci da Bog čini samo jednu stvar – razdvaja dobro od lošeg. Uprkos konfuziji koju stvara ovakva teorija, parcijalni dispenzacionalista smatra da se zemaljski narod stapa u nebeski, odnosno da se zemaljski program mora duhovno interpretirati, ili potpuno odbaciti[41].
Ovo je verovatno osnovni teološki test za odgovor na pitanje da li je neko dispenzacionalista ili nije; nema sumnje da je najpraktičniji i da je na osnovu njega najlakše doći do zaključka. Osoba koja dosledno ne razlikuje Izrael i crkvu nesumnjivo neće razlikovati dispenzacije; osoba koja to čini – hoće[42].
Iako je u Pismu najviše pažnje usmereno na Božije naume s Izraelom i Božije naume s crkvom, Bog ima svoje ciljeve i za druge grupacije. Ima cilj i plan za anđele, i on se ni na koji način ne može mešati s naumima za Izrael i crkvu (II Petrova 2:4; Otkrivenje 4:11). Ima plan i za one koji Ga odbacuju, koji se, opet, razlikuje od drugih Njegovih planova (Izreke 16:4). Ima plan za narode, koji se proteže do Novog Jerusalima (Otkrivenje 22:2), a te nacije su nešto različito u odnosu na Hristovu mladu. Bog ima više od dva plana, iako nam najviše otkriva svoje namere u vezi s Izraelom i svoje naume u pogledu crkve.
Progresivni dispenzacionalisti izgleda zamagljuju ove razlike, tvrdeći da navedeni koncepti ne pripadaju istoj klasi pojmova kojoj pripadaju pagani, Izrael i Jevreji. Nije baš najjasnije šta bi ovo tačno trebalo da znači (potpunija rasprava na ovu temu sledi u devetom poglavlju). Čini se da je klasično razlikovanje na liniji Izrael-crkva manje jasno.
2. Razlika između Izraela i crkve izrasla je iz sistema hermeneutike koji se obično naziva doslovna interpretacija. Dakle, drugi aspekt onoga što bismo mogli nazvati nužnim sastojkom dispenzacionalizma jeste istorijsko-gramatička hermeneutika. Reč doslovno verovatno nije prikladna kao termini normalno ili čisto, ali se u svakom slučaju radi o tumačenju koje ne pribegava produhovljavanju i alegorijama, što je sa nedispenzacionalističkim interpretacijama često slučaj. Produhovljavanje može biti prisutno u manjoj ili većoj meri, ali nema sumnje da samo njegovo prisustvo u sistemu tumačenja ukazuje na nedispenzacionalistički pristup[43].
Dosledno doslovna ili čista interpretacija upućuje na dispenzacionalistički pristup tumačenju Pisma. Upravo ta knzistentnost – u čemu se ogleda snaga dispenzacinalističkog tumačenja – provocira nedispenzacionalistu i postaje predmetom njegovog izrugivanja[44]. Budimo sigurni oko jedne stvari: doslovna/istorijska/gramatička interpretacija nije ekskluzivni posed dispenzacionalista, ali njena doslovna upotreba u svim oblastima biblijskog tumačenja – jeste. To ne ometa i ne isključuje ispravno razumevanje tipova, ilustracija, otkrivenja i drugih žanrova unutar osnovnog okvira doslovnog tumačenja.
3. Treći aspekt suštine dispenzacionalizma je više tehničke prirode, o čemu će se kasnije govoriti opširnije (videti peto poglavlje). Tiče se Božijeg cilje u svetu. Teolog saveza praktično veruje da je taj cilj spasenje (uprkos tome što teolozi saveza snažno naglašavaju slavu Božiju), dok dispenzacionalista kaže da je plan širi, odnosno da je to Božija slava. Progresivisti su orijentisani hristološki, očito da bi malo prikrili sopstveno prenaglašavanje Davidovog saveza; Hrist se posmatra kao „davidovski“ vladar koji već kraljuje na nebu.
Normativni dispenzacionalista ne gleda na soteriološki ili spasiteljski program Božiji kao na njegov jedini plan, već kao na jedno od sredstava koje Bog koristi u kompletnom programu proslavljenja Njega samog. Iako je spasenje njegova ključna tema, Pismo nije čovekocentrično; centar je Bog, odnosno Njegova slava. Sama Biblija veoma jasno uči da spasenje, važno i čudesno kakvo jeste, nije samo sebi cilj, već je sredstvo koje za cilj ima da se proslavi Bog (Efescima 1:6, 12, 14). John F. Walvoord, Chafer-ov naslednik na Dallas Theological Seminary, to ovako formuliše: „Širi Božiji cilj jeste manifestacija Njegove slave. To je cilj na koji su usmerene sve dispenzacije, svako otkrivenje Božijeg plana kroz vremena, Njegovo tretiranje izabranih i neizabranih… da se manifestuje slava Božija“[45]. Na drugom mestu, isti autor kaže:
„Svi događaji u stvroenom svetu dizajnirani su da pokažu Božiju slavu. Greška teologa saveza sastoji se u tome što brojne aspekte Božijeg plana stapaju u jedan cilj – ispunjenje saveza milosti. Sa logičke tačke, radi se o grešci redukcije – izdvajanju jednog aspeka kao određujućeg za celinu[46].
Onda, mogli bismo reći da je suština dispenzacionalizma razlikovanje Izraela i crkve. Ono izrasta iz konzistentne primene normalne ili čiste ili istorijsko-gramatičke interpretacije Pisma i odražava razumevanje da je osnovni Božiji cilj, u svom Njegovom delovanju u čovečanstvu, Njegovo proslavljenje, kroz spasenje, ali i pomoću drugih sredstava.
[1] Scofield Reference Bible (New York: Oxford, 1909), 5.
[2] New Scofield Reference Bible (New York: Oxford, 1967), 3.
[3] E.g., John H. Gerstner, Wrongly Dividing the Word of Truth (Brentwood, Tenn.: Wolgemuth & Hyatt, 1991), 152, 270.
[4] John Wick Bowman, „The Bible and Modern Religions: II. Dispensationalism,“ Interpretation 10 (April 1956): 174.
[5] L. S. Chafer, Dispensationalism (Dallas: Seminary Press, 1936), 8-9.
[6] Charles C. Ryrie, „The Necessity of Dispensationalism,“ Bibliotheca Sacra 114 (July 1957): 251.
[7] W. W. Skeat, An Etymological Dictionary of the English Language (Oxford: Clarendon, 1946), 174.
[8] Oxford English Dictionary (New York: Oxford Univ. Press, 1933), 3:481.
[9] Ibid.
[10] W. F. Arndt and F. W. Gingrich, A Greek-English Lexicon of the New Testament (Chicago: Univ. of Chicago Press, 1957), 562.
[11] J. H. Moulton and George Milligan, The Vocabulary of the Greek Testament (Grand Rapids: Eerdmans, 1949), 442-43.
[12] Bowman, „The Bible and Modern Religions: II. Dispensationalism,“ 175.
[13] Daniel P. Fuller, „The Hermeneutics of Dispensationalism“ (Th. D. diss., Northern Baptist Theological Seminary, Chicago, 1957), 20.
[14] Ibid.
[15] Erich Sauer, The Dawn of World Redemption (Grand Rapids: Eerdmans, 1951), 194.
[16] W. Graham Scorggie, Ruling Lines of Progressive Revelation (London: Morgan & Scott, 1918), 62-63.
[17] H. A. Ironside, In the Heavenlies (New York: Loizeaux Bros., n.d.), 67.
[18] C. E. Mason, Jr., „Eschatology“ (mimeographed notes for course at Philadelphia College Bible, rev. 1962), 5-6.
[19] Paul David Nevin, „Some Major Problems of Dispensational Interpretation“ (unpublished Th.D.diss., Dallas Theological Seminary, 1963), 97.
[20] Craig A. Blaising and Darrell L. Bock, Progressive Dispensationalism (Wheaton, III: Victor, 1993), 14.
[21] Ibid., 48.
[22][22] T. D. Bernard, The Progress of Doctrine in the New Testament (Grand Rapids: Zondervan, n.d.), 20.
[23] Milton S. Terry, Biblical Hermeneutics (Grand Rapids: Zondervan, n.d.), 568.
[24] Bernard Ramm, Protestant Biblical Interpretation, rev. ed. (Boston: Wilde, 1956), 158.
[25] Oswald T. Allis, „Modern Dispensationalism and the Law of God,“ Evangelical Quarterly 8 (15 July 1936): 272.
[26] Louis Berkhof, Systematic Theology (Grand Rapids: Eerdmans, 1941), 291.
[27] Na primer, T. A. Hegre, u svom radu Krst i posvećenje (The Cross and Sanctification), šestom poglavlju daje naslov Jeste li izgubili Bibliju? (Have You Lost Your Bbile?), posvećujući dve strane pogubnom uticaju liberalnog pogleda na Bibliju, a pet stranica “štetnim” rezultatima dispenzacionalizma.
[28] Bowman, „The Bible and Modern Religions: II. Dispensationalism,“ 176.
[29] C. I. Scofield, Rightly Dividing the Word of Truth (New York: Revell, n.d.).
[30] H. Chester Woodring, „Grace Under the Mosaic Covenant“ (unpublished Th.D.diss., Dallas Theological Seminary, 1956), 33-38.
[31] Fuller, „The Hermeneutics of Dispensatinalism,“ 164.
[32] Ibid.
[33] John Calvin, Institutes of the Christian Religion (London: Wolfe & Hanson, 1561), II, XI, 13.
[34] C. Norman Kraus, Dispensationalism in America (Richmond: John Knox, 1958), 126.
[35] Sauer, The Dawn of World Redemption, 54.
[36] Charles Hodge, Systematic Theology (Grand Rapids: Eerdmans, 1946), 2:373-77.
[37] Berkhof, Systematic Theology, 293-300.
[38] H. Phillip Hook, „The Doctrine of the Kingdom in Covenant Premillennialism“ (unpublished Th.D. diss., Dallas Theological Seminary 1959). Cf. Fuller, „The Hermeneutics of Dispensationalism,“ 363-64.
[39] Fuller, „The Hermeneutics of Dispensationalism,“ 25.
[40] Arno C. Gaebelein, The Gospel of Mathew (New York: Our Hope, 1910), 1:4.
[41] Chafer, Dispensationalism, 107.
[42] Postoje retki izuzeci, kao što je C. E. B. Cranfield [Commentary on Romans (Edinburgh: T & T Clark, 1979), 448 n. 2], koji odbacuje doktrinu da je crkva došla na mesto Izraela.
[43] Cf. George E. Ladd, The Blessied Hope (Grand Rapids: Eerdmans, 1956), 126-34. Iako Ladd veruje u budućnost izraelske nacije [cf. „Is There a Future for Izrael?“ Eternity (May 1964), 25-28, 36], to ne znači da je dispenzacionalista, budući da pada na kriterijumu doslednoe primene doslovnog tumačenja. U ovom istom članku, na strani 27, on kaže: „Iako je crkva duhovni Izrael, Novi zavet uči da će doslovni Izrael biti spašen.“ Drugim rečima, on pravi razliku između Izraela i crkve u Milenijumu, ali ne i u sadašnjem dobu. S obzirom da ne uočava različitost entiteta Izraela i crkve kroz čitav Božiji program, Ladd ne prolazi ovaj dispenzacionalistički test.
[44] Arnold B. Rhodes, ed., The Church Faces the Isms (New York: Abingdon, 1958), 95.
[45] John F. Walvoord, „Review of Crucial Questions About the Kingdom of God, by George E. Ladd,“ Bibliotheca Sacra 110 (January 1953): 3-4.
[46] John F. Walvoord, The Millenial Kingdom, (Findlay, Ohio: Dunham, 1959), 92.
Prijevod i obrada: Branko Gotovac 2017.