Predgovor Poslanici Rimljanima
Autor: Martin Luther
Ovo pismo je uistinu jedan od najvažnijih delova u Novom Zavetu. Radi se o čistom Evanđelju. Ne samo da je vredno da ga Hrišćanin nauči napamet, reč po reč, već bi trebalo sa njim da se potpuno okupira, kao sa hlebom svagdašnjim duše svoje. Nemoguće je da se razmišlja o ovoj Poslanici previše ili predobro. Štagod se više bavimo njom, postaje nam sve dragocenija i sve boljeg ukusa. Stoga u želji da služim, sa ovim predgovorom, pokušaću da omogućim uvod u Pismo, u onoj meri u kojoj mi Bog to dozvoli, da bi svaki koji je čita dobio što je bolje moguće razumevanje. Sve do sada bila je skrivena, zamaskirana (beleškama i komentarima koji su je „pojašnjavali“) gomilom beskorisnih komentara, ali sama u sebi ona je žarko svetlo, gotovo toliko žarko da može da obasja celo Pismo.
Da bi započeli, trebamo se upoznati sa rečnikom Poslanice, da bi znali šta Sv.Pavle uistinu misli kada koristi reči; zakon, greh, vera, milost, pravednost, telo, duh, itd. U suprotnom nema smisla ni da je čitamo.
ZAKON
Ovde ne smemo razumeti reč zakon na naš ljudski način, tj. kao propise o delima koja se smeju činiti, odnosno ne smeju činiti. Tako je to sa ljudskim zakonima: zahtevi zakona se zadovolje vršeći dela, bez obzira da li je tvoje srce u tome ili ne. Bog prosuđuje ono šta je u dubini našeg srca. Iz tih razloga Njegov Zakon postavlja zahteve pred samu dubinu našeg srca i ne dozvoljava srcu da počiva zadovoljno u delima; čak suprotno, On kažnjava kao licemerje i laži sva dela učinjena odvojeno od želje iz dubine srca. Svaki čovek je lažac (Psalam 116), baš zbog toga, jer niko ne drži i ne može držati Zakon Božiji iz dubine i iz celog srca. Svaki pronalazi u sebi odbojnost prema dobrom i žudnju za zlim. A tamo gde nema slobodne želje za dobrim, nema ni srca koje se samo može postaviti u Božiji Zakon. Tamo se nalazi greh i nad tim je zasluženi gnev Božiji, bez obzira da li je to izvana sakriveno dobrim delima i časnim življenjem ili ne.
Stoga u drugom poglavlju, Sveti Pavle dodaje da su svi Judeji grešnici i kaže da su samo oni koji ispunjavaju zakon opravdani pred očima Božijim. Ono šta on kaže je da niko ne ispunja Zakon delima. Baš nasuprot, kaže on njima, “Učiš da se ne počinja preljub, a ti počinjaš preljub. Sudeći druge u određenim stvarima samog sebe osuđuješ u istim tim stvarima, jer ti činiš iste te stvari zbog kojih osuđuješ druge.” Kao da im ovde govori, “Izvana živite sasvim ispravno u delima zakona i sudite one koji ne žive tako, znate kako da podučite svakog. Vidite trunku u tuđem oku, ali ne vidite gredu u svom vlastitom.”
Izvana držite se zakona delima, zbog straha od kazne ili iz želje za dobitkom. Ali kako sve činite bez slobodne želje i bez ljubavi prema zakonu, u stvari delujete sa odbojnošću i na silu. Radije bi činio drugačije kada zakon ne bi postojao. Iz toga sledi da ste u dubini svog srca neprijatelji zakona.Na koji način razmišljaš kada, podučavaš drugog da ne krade, a ti sam, u dubini svog srca si lopov i bio bi to i izvana, samo kad bi se usudio. (Jasno je da ta izvanjska dela ne mogu potrajati dugo sa takvim licemerstvom.) Znači, učiš drugog, a samog sebe ne učiš, ne znaš čak ni šta podučavanje jest. Nikada nisi ispravno razumio zakon. Idemo još dalje, zakon pojačava greh, kao što Sv. Pavle kaže u petom poglavlju. I to je stoga šta osoba više greši, zakon od te osobe sve više zahteva, a osoba to nikako ne može ispuniti.
U poglavlju 7, Sv.Pavle kaže, „Zakon je duhovan.“ Šta to znači? Kad bi zakon bio fizički, materijalan, uistinu bi ga se moglo ispuniti čineći dela, ali kako je duhovan, nitko ga ne može zadovoljiti, osim ako sve što čini ne izvire iz najveće dubine srca. Ali niko ne može dati takvo srce osim Duha Božijeg, On čini da osoba bude nalik na zakon, tako da u stvari želja da se čini, kreće iz, i začima se u srcu koje žudi za zakonom pa stoga sve radi, ne zbog vršenja dela, iz straha, nego iz slobodnog srca.
Takav zakon je duhovan jer se može ispuniti i voleti samo iz takvog srca i takvog duha. Ako Duh nije u srcu, onda tamo i dalje ostaje greh, odbojnost i neprijateljstvo protiv zakona koji jest dobar, pravedan i svet.
Morate se naviknuti na misao da je jedna stvar vršiti dela zakona, a nešto sasvim drugo ispuniti zakon. Dela zakona su sve ono što je osoba učinila ili čini svojom slobodnom voljom i svojom vlastitom snagom da posluša i da se pokori zakonu. Ali zbog toga što čineći takva dela srce oseča odbojnost prema zakonu i još je prisiljeno da posluša, sama dela su potpuni gubitak i potpuno su beskorisna. To je ono šta sv. Pavao misli u 3. poglavlju kada kaže: „Niko se pred Bogom neće opravdati delima zakona.“
Odavde možete videti da su književnici i učitelji (tj. skolastički teolozi) zavodnici kada naučavaju da sebe treba pripremiti za milost kroz činjenje dobrih dela. Kako se iko može pripremiti za dobro učinjenim delima ako ta ista dela čini sa odbojnošću i strahom u svom srcu? Kako takva dela mogu da ugode Gospodu, ako dolaze iz odbojnog i nevoljnog srca?
Ispuniti zakon znači, činiti dela revno, s ljubavlju i slobodno bez kontrole i ograničenja zakona; to znači živeti ispravno i dobro na način ugodan Bogu i to kao da Zakon i kazna uopšte ne postoje.
Duh Sveti je taj koji stavlja takvu želju i revnost i nesputanu ljubav u srce kao što Pavle kaže u 5. poglavlju. Ali Duh je dat samo u, kroz i sa verom u Isusa Hrista kao što Pavle kaže u uvodu. Znači, vera dolazi samo kroz Reč Božiju, Evanđelje, propoved o Hristu, kako je On oboje; Sin Božiji i Sin čovečji, kako je umro i ustao za našu dobrobit. Pavle o svemu tome govori u poglavljima 3, 4 i 10.
Zato je samo vera ta koja čini nekog pravednim i ispunjava zakon; vera je ta koja donosi Duh Sveti kroz vrednosti Hristove. Duh potom čini da je srce radosno i slobodno u skladu sa zahtevima Zakona.
Tada dobra dela proizlaze iz same vere. To je ono što Pavao misli u 3. poglavlju, nakon što je odbacio dela zakona, kao da se čini da želimo verom poništiti zakon. Ne, kaže on, mi podržavamo Zakon kroz veru tj.verom ispunjavamo Zakon.
GREH
u Spisima ne znači samo ona vidljiva dela tela, nego i sva ona kretanja unutar nas koja pokreću i guraju spoljašnja, vidljiva dela, doslovno, dubina srca sa svom svojom moći. Stoga se reč odnosi na potpunu obuzetost osobe grehom. Uostalom, nijedno vidljivo delovanje greha se i ne dešava bez da je osoba u potpunosti predana tome, dušom i telom.
Da još pojasnimo; Pisma gledaju u srce, na koren i glavni izvor svakog greha, neveru u dubini srca. Na isti način na koji nas vera sama čini pravednim i omogućava dolazak Duha i želju za dobrim delima koja se vide, isto tako nevera čini grehe, podiže telo i donosi želju da se rade zla dela koja se vide. To je ono što se desilo Adamu i Evi u rajskom vrtu (Postanak 3).
To je razlog zašto samo neveru Hrist naziva grehom, jer On kaže u Jovanu, poglavlje 16, „Duh će ukoriti svet s obzirom na greh, greh je što ne veruju Mene.“ Nadalje, pre nego se dobra ili loša dela uopšte učine, a dela su u stvari dobar ili loš plod samog srca, mora u srcu da bude prisutna ili vera ili nevera, koren, srž i glavna moć svakog greha. To je razlog zašto Pismo neveru naziva glavom zmije, drevnog zmaja, kojem će ženin potomak tj. Hrist satrti glavu kao što je obećano Adamu (Postanak 3).
MILOST I DAR
(to je različito)
Milost uistinu označava Božiju dobrotu i Njegovu naklonost prema nama u kojoj stojimo zbog Hristove žrtve. Milost je izlivena u našim životima i tu je potpuno.
Duh sa svojim darovima u nama, a to nam razjašnjava poglavlje 5, gde Pavao kaže, „…mnogo se veća milost Božija i dar izli izobilno na mnoge milošću jednog čoveka Isusa Hrista.“
Darovi i Duh se povečavaju svakodnevno u nama, jer još uvek nisu potpuni, budući u nama ostaju zle želje i gresi koje ratuju protiv Duha, kao što Pavle kaže u poglavlju 7, i u Galatima, poglavlje 5. Postanak, poglavlje 3, objavljuje neprijateljstvo između potomstva žene i potomstva zmije. Ali Milost čini da se mi računamo u potpunosti pravednim pred Bogom Hrista radi, našeg posrednika i zagovarača, i zbog toga darovi mogu da započnu svoje delo u nama.
U ovom pravcu treba razumeti poglavlje 7, gde apostol Pavao oslikava sebe kao još uvek grešnika, dok u poglavlju 8 govori upravo to da, zbog nepotpunih darova i zbog Duha nema nikakve osude onima koji su u Hristu. Zbog toga što naše telo još nije ubijeno, još smo grešnici, ali zbog toga što verujemo u Hrista i imamo prve plodove Duha, Bog nam tako iskazuje svoju naklonost i milost da niti zapaža niti sudi takve grehe. On radije postupa sa nama u skladu sa našom verom u Hrista dok greh ne bude eliminisan.
VERA
nije, kako to neki misle, ljudska izmišljotina ili san. Kada mnogo slušaju i pričaju o veri, a ne vide nikakav moralni napredak niti dobra dela koja bi proizašla iz tog, oni padnu u pogrešku i kažu, „Vera nije dovoljna, moraš činiti dela ako želiš biti pun vrlina i stići na nebo.“ Rezultat toga je da čuju Evanđelje, posrću, spotiču se i svojom vlastitom snagom stvaraju koncept u svom srcu koji govori, „Ja verujem“. Ali kako je ovakav koncept ljudska tvorevina i ideja, a ne iskustvo srca, ne postižu ništa i sve ostaje isto.
Vera je delo Božije u nama, menja nas i čini da se rodimo nanovo od Boga (Jovan 1). Ubija starog Adama, čini nas u potpunosti drugom osobom u srcu, u umu, osećajima i u svoj našoj snazi i otvara nas Duhu Svetom u nama. Kako je samo živa, stvaralačka, aktivna i moćna stvar vera!
Nemoguće je da vera ikada prestane činiti dobro. Vera ne pita dali je potrebno da se čine dobra dela, već, pre nego šta zapita, radi ih. Uvek je aktivna.
Ko god čini takva dela bez vere, tapka, pipka poput slepca, istražuje u samom sebi o veri i dobrim delima, ali ne zna ni šta je vera, ni šta su dobra dela. Takvi se upuštaju u brbljanje i u govore sa mnoštvom reči o veri i dobrim delima.
Vera je živo, neuzdrmljivo pouzdanje u Božiju milost; i daje toliku sigurnost onome koji je ima da je spreman da umre hiljadu puta za to. Ovakvo poverenje u Boga i spoznanje Božije milosti čini osobu radosnom, punom pouzdanja i sigurnosti i sretnom sa poštovanjem i divljenjem prema Bogu i svemu stvorenju. To čini Duh Sveti po veri. Kroz veru osoba čini dobro svakom bez ikakve prisile, voljno i radosno, služiće svakom, pretrpeti sve zbog ljubavi i zahvalnosti prema Bogu koji joj je iskazao toliku milost. Kao što je nemoguće odvojiti plamen i vrelinu od vatre, tako je nemoguće razdvojiti veru i dela. Stoga budite na oprezu sa svojim vlastitim pogrešnim idejama o veri i još više budite na oprezu sa brbljivcima koji sebe smatraju dovoljno pametnim da mogu donositi sud o veri i o dobrim delima, dok su u stvarnosti najveće lude. Traži Boga da učini delo vere u tebi; u suprotnom zauvek ćeš biti bez vere, bez obzira šta učinio ili proizveo.
PRAVEDNOST
je potpuno i sve isto kao i sa verom.Naziva se Božijom pravednošću ili pravednost koja vredi u očima Božijim zato jer je Bog taj koji je daje i uračunava nam je radi Hrista koji posreduje za nas (ili; zbog Hrista našeg Posrednika). Utiče na osobu na takav način da je osoba spremna da vrati sve svoje dugove svima kojima duguje.
Kroz veru osoba postaje bezgrešna i žudi za Božijim zapovestima. Iskazuje Bogu čast koju mu duguje i plaća sva svoja dugovanja Njega radi. Služi ljudima dragovoljno sredstvima kojima raspolaže. Na ovaj način plaća svakom što duguje.
Niti priroda, niti slobodna volja, niti naša vlastita snaga ne mogu nas opremiti takvom pravednošću, jednako kao šta niko ne može ukloniti neveru sam po sebi i dati sebi veru. Kako bismo uopšte mogli ukloniti i najmanji greh? Stoga sve šta se dešava van područja vere i u neveri je laž, licemerje i greh (Rimljani 14), bez obzira kako glatko sve teklo.
TELO
ovde ne smemo razumeti kao da označava samo poročnost ili
DUH
da označava samo unutarnje stanje srca (unutarnjeg čoveka). Ovde sv. Pavao naziva telom (kao i Hrist u Jovanu 3) sve šta je od tela rođeno, tj. čitavo ljudsko biće sa telom i dušom, razumom i razumevanjem, jer sve od tela teži za telesnim.
To je razlog zašto bismo ipak trebali znati nešto pre nego osobu nazovemo „telesnom“ jer u stvari govorimo o nekom ko, bez milosti, proizvodi, podučava i brblja o uzvišenim duhovnim stvarima. Istu poduku možemo primiti u Galatima, 5.poglavlje, gde sv.Pavao to naziva jeresi i mrskim delima tela. Takođe u Rimljanima, poglavlje 8, on kaže da je zbog tela zakon oslabljen. Ne zbog poročnosti, niti opčenito zbog greha, nego više od svega, zbog nevere koja je najduhovniji od svih greha.
Sa druge strane, trebali bismo nešto znati i pre nego šta osobu nazovemo „duhovnom“, jer takva osoba može da bude zaokupljena sa očigledno spoljašnim delima, poput Hrista, dok je učenicima prao noge ili Petra dok je upravljao svojim čamcem i pecao.
Stoga „telesan“ je onaj koji spolja i iznutra živi samo za stvari koje su korisne za telo i za ovo sadašnje, privremeno postojanje. „Duhovan“ je onaj koji spolja i iznutra živi samo za stvari koje su korisne za duh i za život koji će doći.
Ukoliko ne razumemo ove reči na ovaj način, nećemo razumeti nijednu Pavlovu poslanicu ispravno, kao ni ostalo Pismo. Čuvajte se, stoga, učitelja koji drugačije tumače ove reči, bez obzira ko oni bili, Jerome, Augustin, Ambrozije, Origen ili ko god i kako god velik ili još veći od ovih bio. Krenimo sad na samu poslanicu.
Prva dužnost onoga koji propoveda Evanđelje je da kroz otkrivenje zakona i greha ukori i pokaže da je greh sve u životu šta nema Duh i veru u Hrista kao svoj temelj. (Ovde, kao i drugde u Luterovom predgovoru, uostalom kao u celoj poslanici Rimljanima, nije jasno da li „duh“ znači „Duh Sveti“ ili „duhovna osoba“ na način na koji je Luter prethodno definisao.) Stoga će onaj koji ispravno propoveda Evanđelje voditi ljude u prepoznavanje svog jadnog stanja, te će oni postajati ponizniji i žudit će za pomoći.
To je ono šta Sv.Pavle radi. On počinje u 1.poglavlju koreći svo naraslo mnoštvo greha i nevere koji su očigledni i bili su (još uvek i jesu) gresi pagana, koji žive bez milosti Božije. On kaže da kroz Evanđelje Bog otkriva svoj gnev sa neba prema celom čovečanstvu radi bezbožnosti i nepravednosti života kojim žive. Pa iako znaju i prepoznaju u svojoj svakodnevnici da Bog postoji, sama ljudska priroda, bez milosti, toliko je zla da niti zahvaljuje niti štuje Boga. Ta priroda, sama po sebi slepa, neprestano pada u sve veća zločinstva počinjajući čak i idolopoklonstvo i druge stravične grehe i poroke. Ona se niti stidi vlastitog zla niti to zlo osuđuje u drugima.
U 2.poglavlju Sv.Pavao proširuje ukor na one koji se izvana čine pobožni ili koji greše tajno. Takvi su bili Jevreji, a takvi još uvek jesu svi licemeri, koji izvana žive jedan život ispunjen moralnim vrednostima, ali bez žara i ljubavi; u svojim srcima oni su neprijatelji Božijeg zakona i vole da sude druge ljude. Takvi su licemeri; oni misle da su čisti, a uistinu su puni pohlepe, mržnje, ponosa i svake druge prljavštine (Matej 23). To su oni koji preziru dobrotu Božiju i tvrdoćom svog srca na sebe gomilaju gnev. Tu Pavao, ispravno tumačeći zakon, ne ostavlja nikog bez greha već objavljuje gnev Božiji na sve koji žele da žive moralno ispravno po svojoj prirodi ili po slobodnoj volji. Kaže im da nisu ništa bolji od javnih grešnika, kaže da su tvrda i nepokajana srca.
U 3.poglavlju Pavao na istu gomilu stavlja javne i tajne grešnike zajedno: jedni su, kaže on, poput drugih, grešnici u očima Božijim. Unatoč tome šta su Judeji imali Reč Božiju, mnogi od njih nisu verovali Bogu. Unatoč tome Božija istina i vera u Njega nikako nisu bez koristi. Sv.Pavle ovde uvodi izreku iz Psalma 51, „…pravedan ćeš biti kada progovoriš, bez prekora kada presudiš..“. Onda se vraća na temu i pokazuje iz Pisama da su svi grešnici i da se delima zakona niko neće opravdati pred Bogom. Zakon je dat samo da bi se ispravno spoznao greh.
Potom Sv.Pavle podučava ispravnom načinu da se steknu vrline i da se bude spašen; on kaže da su svi sagrešili i da su odvojeni od slave Božije. Moramo se stoga opravdati verom u Isusa Hrista, koji nam je to omogućio svojom krvlju i koji je za nas postao Pomirilište (Izlazak 25:17, Levitski Zakon 16:14, Jovan 2:2) u prisustvu Božijem, koji nam je oprostio sve naše počinjene grehe. Stoga nam Gospod dokazuje da se Pravednost od Njega dobiva samo kroz veru, koja nam pomaže, Pravednost koja se u određeno vreme otkrila kroz Evanđelje, a prethodno su za nju svedočili Zakon i Proroci. Iz toga sledi da Zakon utvrđujemo verom, ali dela zakona, zajedno sa slavom koja je u njima, odbacujemo istom tom verom. ( Kao i termin „duh“ i termin „zakon“ i kod Lutera i kod Sv.Pavla ima dva značenja. Ponekad znači “propisi o tome šta treba ili ne treba činiti“, kao u trećem odeljku ovog predgovora; ponekad se odnosi i znači /Torah/kao u prethodnoj rečenici, a ponekad kao da znači oboje, kao šta sledi.)
U poglavljima 1 do 3, Sv.Pavao razotkriva greh onakav kakav jest i podučava nas putu vere koji vodi u pravednost. U poglavlju 4 bavi se određenim primedbama i kritikama.Kreće prvo sa čestom primedbom koju ljudi postave kada čuju da se opravdanje postiže verom bez ikakvih dela, kažu; „Šta? Ne treba da radimo dobra dela?“ Ovde Sv.Pavao uzima Abrahama kao primer i pita; „Šta je Abraham postigao svojim dobrim delima? Zar nisu sva ta dobra dela bezvredna i beskorisna?“ Zaključuje ; Abraham je učinjen pravednim odvojeno od svih svojih dela, samo verom (Postanak 15). Zato ako ni delo obrezanja nije učinilo Abrahama pravednim, delo koje mu je Bog zapovedio i proizašlo je kao delo poslušnosti, onda zasigurno nijedno drugo dobro delo ne može da pridonese nimalo da bi se osoba opravdala. Pa ako je i Abrahamovo obrezanje izvanjski znak koji samo dokazuje njegovu pravednost koju je već zadobio verom, onda proizlazi da su sva druga dobra dela samo izvanjski znaci koji izviru iz vere i plodovi su vere; dokaz su da je osoba iznutra već opravdana u očima Božijim.
Sv.Pavao overava svoje podučavanje o veri u poglavlju 3 sa snažnim primerom iz Pisma. Zove Davida za svedoka, jer on u Psalmu 32 kaže da se čovek opravdava bez dela, ali kada postane pravedan onda ne ostaje bez dela. Zatim Pavao širi ovaj primer i primenjuje ga protiv svih dela zakona. Mnogo bolje bi bilo da naslede Abrahamovu veru, ako već žele biti istinsko Abrahamovo potomstvo, jer pre Zakona Mojsijevog i pre zakona obrezanja Abraham je kroz veru postao pravedan i nazvan je ocem svih koji veruju. Sv.Pavao dodaje da zakon zapravo umnožava greh, a ne milost, upravo zbog toga što se niko ne pokorava zakonu sa ljubavlju i žarom. Kroz dela zakona dolazi nemilost, a ne milost. Stoga vera, sama, sadržava i donosi milost obećanu Abrahamu. Primeri poput ovog zapisani su za naše dobro, da znamo da i mi trebamo veru.
U poglavlju 5, Sv.Pavao govori o plodovima vere i delima u veri, navodeći; radost, mir, ljubav prema Bogu i ljubav prema svim ljudima, te kao dodatak tome; sigurnost, postojanost, pouzdanje, hrabrost, kao i nada u žalosti i patnjama. Sve ovo se pojavljuje i proizlazi tamo gde je vera iskrena, jer se preobilno izlila dobrota Božija koju Bog pokazuje na nama u Hristu Isusu. Dao je da umre za nas pre nego smo to mogli i tražiti, da, čak smo tada još bili Njegovi neprijatelji. Zato utvrđujemo da nas opravdava samo vera bez ikakovih dobrih dela. Ali iz toga nikako ne sledi da ne trebamo činiti dobra dela, već pre znači da nikako ne smemo zapostaviti moralno ispravna dela.O tim delima ti takozvani „sveci po delima“ ne znaju ništa; oni izmišljaju za sebe svoja vlastita dela koja niti donose mir, niti radost, ni sigurnost, ni ljubav, ni nadu, ni postojanost, niti imaju veze sa bilo čime šta proizlazi iz iskrenog Hrišćanstva i vere.
Nadalje, Sv.Pavao čini jedno malo odstupanje, ispravku, ugodan izlet van teme, pokazujući koren za greh i pravednost, smrt i život. On suprostavlja: Adam i Hrist, i govori nam; Hrist koji je drugi Adam došao je da bi kroz Njega nasledili Njegovu pravednost kroz novo duhovno rođenje u veri, baš kao šta smo od Adama nasledili greh kroz staro telesno rođenje.
Sv.Pavao dokazuje, obrazlažući na ovakav način, da osoba čineći dela ne može postići ništa da iz greha uđe u pravednost, jednako kao šta ne možemo učiniti ništa da bi se telesno rodili. Sv.Pavao takođe dokazuje da Božiji Zakon, koliko god da se mi slagali sa njim, ne pomaže čoveku u postizanju pravednosti i ne samo da ne pomaže kada dođe u život, već povećava greh. Zla ljudska priroda, posledično, biva sa njim u sve većem neprijateljstvu; šta zakon više traži da obuzda vlastite želje, naša priroda sve jače želi. Stoga zakon čini Krista sve očiglednije neophodnim i zahteva još milosti i pomoć za ljudsku prirodu.
U poglavlju 6, Sv.Pavao nam ukazuje na poseban posao koji ima vera, bitka koju duh vodi protiv tela da ubije sve one grehe i požude koje ostaju nakon šta je osoba učinjena pravednom.Uči nas da nas vera ne čini slobodnim od greha na način da se ponašamo i budemo besposleni, lenji i sigurni u sebe kao da u nama više nema greha. Greh je tu, ali zbog vere koja se bori protiv njega, Gospod nam više ne uračunava grehe kao zasluženo prokletstvo. Stoga imamo u nama samima posao za celi ostatak života; treba da obuzdamo svoje telo, pobijemo vlastite požude, prisiljavajući sve ono šta sačinjava naše požude da se pokori duhu , a protiv požuda tela. To moramo činiti da bi se saobražavali Hristovoj smrti i Njegovom vaskrsenju i da upotpunimo vlastito Krštenje, koje označava našu smrt grehu i novi život u milosti. Naš cilj je biti potpuno čist od greha i telom biti uzdignuti sa Hristom i živeti večno.
Sv.Pavao kaže da možemo postići sve to jer više nismo pod zakonom nego pod milošću. On nam objašnjava da biti „izvan zakona“ nije isto kao nemati nikakav zakon i činiti šta nas je volja.Naprotiv, biti „pod zakonom“ znači živeti bez milosti, okružujući se delima zakona. Tada zasigurno greh vlada po značenju zakona, budući da po prirodi niko nije u ispravnom odnosu prema zakonu. Upravo to stanje je najveći greh. Ali milost čini da zakon postane nama sklon, pa kako više nema greha, zakon više nije protiv nas, već je sada jedno sa nama.
Ovo je istinska sloboda od greha i od zakona; Sv.Pavao piše o ovome sve do kraja poglavlja. On kaže, to je sloboda, da se u gorljivosti i željno čini dobro i da se živi dobar život bez da nam to zakon propisuje. Ova sloboda je stoga duhovna sloboda koja ne isključuje zakon, već upravo doprinosi i čini baš ono šta zakon zahteva, upravo tu revnost i ljubav. To ušutkuje zakon tako da zakon prestaje da izluđuje ljude i da pred njih postavlja nove i nove zahteve. To je kao da nekom zajmodavcu duguješ novac koji ne možeš nikako da vratiš. Možeš se rešiti tog duga na dva načina; ili ovaj neće uzeti ništa od tebe i pocepat će tvoju zadužnicu ili da neki religiozan čovek plati umesto tebe i da ti sve šta je potrebno da podmiriš svoj dug. Upravo je to način na koji nas je Hrist oslobodio od zakona. Stoga naša sloboda nije neka divlja, telesna sloboda koja nas ne obavezuje ninašta. Baš suprotno, ta sloboda je nešto najveće, najdragocenije i obavezujuće, ali ipak oslobođeni od zahteva zakona i od duga.
U poglavlju 7, Sv.Pavao još jednom potvrđuje rečeno i nastavlja analogijom koju izvlači iz bračnog života. Kad muškarac umre, supruga je slobodna; jedno je slobodno i čisto od drugog. Ne radi se ovde o tome da žena nije mogla ili nije htela da se uda za drugog, već o tome da je uistinu po prvi put slobodna da se uda za nekog drugog, a to nije mogla dok je god bila vezana za prvog muža. Na isti način, naša savest vezana je za zakon, tako dugo dok se god nalazimo u stanju starog grešnog čoveka. Ali kada stari čovek bude ubijen od duha, savest postaje slobodna, a zakon i savest slobodni su od uzajamnih sveza. To nikako ne znači da savest sada ne treba ništa da radi, već radije da sada po prvi put može prionuti, može se priljubiti uz svog drugog supruga, Hrista i započeti donositi plod za život.
Nastavljajući dalje Sv.Pavao nam oslikava prirodu greha i zakona. Zakon je taj koji greh čini uistinu aktivnim i daje mu moć, jer stari čovek pada u sve veće i veče neprijateljstvo prema zakonu zato šta ne može da udovolji i ispuni zahteve zakona. Kako je greh sama suština i priroda grešnika, on i ne može drugačije da čini. Tako za njega zakon predstavlja istinsku muku i smrt. Moramo razumeti da zakon nije zao, već naša zla priroda ne može da toleriše da dobar zakon od nje zahteva da čini dobro. To je kao sa osobom koja je bolesna; takva osoba ne može da toleriše zahteve da trči i skakuće uokolo i čini sve šta zdrava osoba normalno čini.
Sv.Pavao ovde zaključuje, da ako ispravno razumemo zakon i uistinu ga proničemo na najbolji mogući način, uvidećemo da je njegov zadatak da nas podseti na naš greh, da nas ubije našim grehom i da učini da zaslužimo večni gnev. Savest uči i iskusi sve ovo do detalja kada se nađe licem u lice sa zakonom. Iz ovog proizlazi da mora postojati još nešto, nešto veće i iznad zakona, šta nas može učiniti moralno ispravnim i prouzročiti da budemo spašeni. Oni koji ne razumeju ispravno zakon su slepi, oni hrabro nastavljaju svojim putem i misle da zadovoljavaju zakon svojim delima. Ne razumeju veličinu onoga šta zakon zahteva, a to je; slobodno, voljno srce koje žudi za zakonom. To je razlog zašto ne vide ispravno Mojsija pred svojim očima (i u Judejskoj i u Hrišćanskoj teologiji Mojsije se smatra autorom petoknjižja, prvih pet knjiga u Bibliji, ovde se govori o slici Mojsijevog lica zaklonjenog velom, o čemu nam govori u 2.Korinćanima 3:7-18) Za njih on je još uvek prekriven i zaklonjen velom.
Potom nam Sv.Pavao pokazuje kako se duh i telo bore jedan protiv drugog u jednoj osobi. Daje sebe kao primer da bismo naučili kako da ubijemo greh u samima sebi. Daje oboma, duhu i telu, isto ime, „zakon“, jer, kao šta Božanski Zakon izluđuje osobu postavljajući zahteve zakona pred nju, na isti način telo izluđuje i zahteva i besni protiv duha i hoće da čini stvari na svoj način. Ovo neprijateljstvo u nama traje dok smo god živi, u nekom više, u drugom manje, u zavisnosti od toga da li prevladava telo ili duh. Pa ipak, celo ljudsko biće je oboje: duh i telo. Ljudsko biće se bori samo sa sobom dok god ne postane u potpunosti duhovno.
U poglavlju 8, Sv.Pavao teši one koji su u ovoj borbi govoreći im da neće biti osuđeni zbog svog tela. Nastavlja pokazujući samu prirodu tela i samu prirodu duha. Duh, kaže on, dolazi od Hrista koji nam je dao svog Svetog Duha, Duh Sveti nas čini duhovnima i obuzdava telo. Duh Sveti nas uverava da smo deca Božija bez obzira na to kako i koliko besno greh divlja u nama, sve dok sledimo Duha i borimo se protiv greha sa namerom da ga usmrtimo. Jer ništa nije tako efikasno u usmrćivanju tela kao krst i patnja, zato nas Pavao teši u našim patnjama. Kaže da Duh, ljubav i svo stvorenje je uz nas, Duh u nama uzdiše i sve stvoreno sa nama čeka oslobođenje od tela i od greha. Kao šta vidimo u sva tri poglavlja, 6, 7 i 8 govori se o jedinstvenom delu vere, da ubije starog Adama i da se suprostavi telu.
U poglavljima 9, 10 i 11, Sv.Pavao nas podučava večnoj providnosti Božijoj. To je sama suština izvora gde se određuje koji će verovati, a koji neće, koji će biti oslobođeni od greha, a koji ne. Te stvari su oduzete iz naših ruku i stavljene u ruke Božije da bismo opšte mogli postati moralno ispravni. Apsolutno je neophodno da bude tako, jer mi smo tako slabi i nesigurni u sebe i kada bi to zavisilo od nas, niko se nebi spasio. Sotona bi nas sve nadvladao. Ali Bog je veran i postojan, Njegova providnost je nepogrešiva i niko ne može sprečiti da On učini.Zato imamo nadu protiv greha.
Ovde moramo zatvoriti usta onim bogohulnicima arogantnog duha koji budući su takvi kakvi jesu, donose svoje razumevanje i razloge o ovoj temi i sa svojih uzvišenih pozicija ispituju neistraživu dubinu Božije providnosti, pateći se bespotrebno sa time dali jesu ili nisu predodređeni. Ovi ljudi zasigurno moraju uroniti u svoje ruševine, jer niti očajavaju nad sobom, niti napuštaju živote koje žive po sreći i slučajnosti.
Vi, suprotno tome, sledite razmišljanja ove poslanice na način na koji vam je predstavljena. Usmerite svu svoju pažnju prvo na Hrista i Evanđelje, tako da možete prepoznati svoj greh i Njegovu milost. Onda se borite protiv greha, na način na koji vas se podučava u poglavljima 1 – 8. Kada napokon stignete do poglavlja 8, pod senkom Krsta i patnje, oni će vas podučiti, u poglavljima 9–11 o providnosti kao i o utesi koja se nalazi u tome. (Sam kontekst izlaganja ovde i u Pavlovoj poslanici jasno govori da se radi o krstu i patnji koja nije samo ona Hristova, već i od svakog Hrišćanina.) Ovo prianjanje uz providnost Božiju nikako ne ide bez patnje, krsta i smrtnih muka, da ne naudite sami sebi i potajno privučete Božiji gnev. Stari Adam mora biti u potpunosti mrtav ili nećete izdržati i ustrajati u ovim stvarima i nećete moći piti ovo snažno vino. Zato budite sigurni da ne pijete vino dok ste još uvek beba koja se hrani na grudima majke. Ima tačno određeno vreme, mera i dob za razumevanje svake doktrine.
U poglavlju 12, Sv.Pavao nas uči istinskom bogoslužju i čini sve Hrišćane sveštenicima, tako da ono šta oni treba da ponude, nije novac, niti stoka, kao šta su to sveštenici prinosili po Zakonu, već treba da prinesu svoja vlastita tela, usmrćujući vlastite želje. Nadalje opisuje izvansko ponašanje i vodstvo Hrišćana koji žive vođeni Duhom; govori nam kako podučavaju, propovedaju, vladaju, služe, daju, pate, vole, žive i kako se ponašaju prema prijateljima, neprijateljima i svima ostalima. To su dela koja Hrišćani čine, ako, kao šta rekoh, njihova vera nije besplodna.
U poglavlju 13, Sv.Pavao podučava da trebamo častiti i poštivati vlasti ovog sveta. On govori o tome, ne zato da bi to ljude učinilo moralno ispravnima u očima Božijim, već zato šta to osigurava da moralno ispravni imaju izvanjski mir i zaštitu i da zločinci ne bi radili zlo neuznemireni i bez straha od kazne. Stoga je dužnost onih pravednih u Božijim očima da iskazuju čast vlastima ovog sveta, iako ih, doslovno govoreći, ne trebaju. Na kraju, Sv.Pavao sumira sve zajedno u ljubav koja nas upućuje sve na Hristov primer; na ono šta je učinio za nas; to trebamo da radimo i mi i da sledimo Njegov primer.
U poglavlju 14, Sv.Pavao nas podučava da trebamo jako pažljivo voditi one slabe savesti i štedeti ih. Ne bismo trebali koristiti slobodu Hrišćanina da naudimo, već radije da pomognemo slabima. Tamo gde se to ne čini događaju se nesuglasice i protivljenja Evanđelju, a o tome sve drugo zavisi. Bolje je malo popustiti onima slabima u veri, nego ih isforsirati Evanđeljem pa da se na kraju izgube. Ovo je poseban i neophodan rad ljubavi, pogotovo sada kada ljudi jedući meso i koristeći se drugim slobodama grubo i naprasito uzdrmavaju slabu savest onih koji još nisu pristigli do istine.
U poglavlju 15, Sv.Pavao postavlja Hrista kao primer da bi nam pokazao koliko samo strpljivosti treba da imamo prema slabima, čak prema onima koji upadaju u javni greh ili žive odvratnim moralom. Ne smemo ih odgurati negde u stranu, već se treba truditi oko njih dok se god ne poprave. To je način na koji Hrist tretira nas svaki dan; podnosi naše poroke, naš iskvareni moral i sve naše nesavršenosti i bez prestanka nam pomaže. Konačno, Pavao se moli za Hrišćane u Rimu; on ih molitvom preporučava Bogu. Ističe svoju vlastitu službu i poruku koju propoveda. Neprimetno im upućuje ozbiljan zahtev za pomoć sirotinji u Jerusalimu. Nepodeljena i čista ljubav je temelj svega onoga šta on kaže i čini.
Poslednje poglavlje se sastoji od zahvaljivanja i pozdrava. Pavao takođe uključuje i pozdravno upozorenje protiv ljudskih doktrina koje se propovedaju zajedno sa Evanđeljem i koje čine veliku štetu. Snažno je da Pavao jasno vidi da iz Rima i kroz Rimljane u svet dolaze prevarni i štetni Kanoni i Dekreti zajedno sa celim rojem ljudskih zakona i zapovesti koje u ovom trenutku utapaju celi svet u ambijent nebitnosti ove Poslanice i čitavog Pisma, zajedno sa obezvređivanjem Duha i vere. Ljudima koje Pavao oslikava, bog je Trbuh i njemu služe. Neka nas Gospod izbavi od takvih. Amen.
U ovom Pismu nalazimo najbogatije i najobilnije podučavanje o svemu šta Hrišćanin treba da zna: o značenju zakona, Evanđelja, greha, kazne, milosti, vere, pravednosti, o Hristu, o Bogu, o dobru, o delima, o ljubavi, o nadi i krstu. Uči nas kako da se ponašamo prema svakom, prema moralnima i grešnicima, prema jakima i slabima, prijateljima i neprijateljima, a i prema samima sebi. Sve šta govori, Pavao čvrsto temelji na Pismima i pojašnjava svoje zaključke iz svog vlastitog iskustva i iz Proroka, tako da teško možemo bolju poduku i poželeti. Stoga se čini da je Sv.Pavao pišući ovu poslanicu želeo da ukomponuje sumu celog Hrišćanina i evangelističkog podučavanja i ujedno je iskoristiti kao uvod u Stari Zavet.
Bez sumnje, ko god da prione srcem uz ovo Pismo zadobiće svetlo i moć Starog Zaveta. Stoga bi svaki Hrišćanin trebao učiniti ovu Poslanicu neprekidnim i stalnim objektom svog zanimanja. Neka nam milost Božija pomogne da bude tako. Amen.
Prevod i obrada: Branko Gotovac, 2017.
