Potraga za Bogom

Paris Reidhead

Sadržaj:

• Kako je nastala ova Poruka
• Uvod
• Levit
• Pragmatizam
• Humanizam
• Liberalno, Fundamentalno (Temeljno), ili Nijedno?
• Poštovanje prema životu
• Šta je sa Tobom?
• Propovednici
• Razlika!
• Moć Duha
• Jagnje Zaklano

Kako je nastala ova Poruka?

U preko pedeset godina Biblijskog podučavanja i propovedanja „Deset Šekela i Haljine“ je jedina poruka za koju se ja osećam obaveznim da objasnim kako je došlo do toga da je propovedam.

Tokom (Betany Fellowship Summer Conference) letnje konferencije udruge Betanija, sredinom šesdesetih godina, pripremao sam se da propovedam na Jutarnjem času Biblije koji se održavao utorkom. Posle doručka, to jutro sam se vratio u sobu, da bih razmišljao i molio o poruci koju ću preneti toga jutra. Zatekao sam se pod neobičnim utiskom da ne treba da propovedam pripremljenu poruku, već da ima druga poruka koju trebam preneti.

Posle molitve, poruka koja je došla u moj um je bila poruka koju sam počeo pripremati za svoju službu u crkvi u New York City-ju, gde sam već neko vreme bio pastor. Moje beleške nisu bile kod mene, već u jednoj fascikli, u studiju u kojem sam radio. Na stolu preda mnom bila je prazna koverta. Na njenoj poleđini sam zapisao stihove iz Pisma i par ideja koje su se motale po mom umu. Sa tom kovertom u mojoj Bibliji kojom sam označio Suci 17 i sa sobom u potpunosti ovisnim o Gospodu za reč, ušao sam u dvoranu gde je između četiri i pet stotina ljudi čekalo da čuje Gospoda preko mene.

Sećam se da sam molio: „Ovo jutro u potpunosti ovisim o Tebi, jer uistinu nisam spreman.“ U mom srcu, učinilo mi se da čujem Njegov odgovor: „Zar je to toliko loše?“

Završio sam s porukom i pozvao ljude da istupe napred. Uskoro se prostor nasuprot oltara ispunio sa slomljenim ljudima koji traže Boga.

Letnja konferencije se malo zatim završila, a ja sam se vratio u New York City i tamo nastavio sa svojom službom.

Nekih deset godina posle toga, jedan član osoblja te udruge Betany bio je u Washington D.C.-ju gde smo se preselili i gde sam i dalje služio. Rekao mi je: „Paris, želeo sam ti reći da je Bog iznova i iznova koristio poruku ’Deset šekela i Haljine’ u mom životu.“

Zapravo i nisam razumeo šta je tačno mislio, jer ja nikada posle toga nisam propovedao tu poruku. Neke suštinske stvari iz te poruke nalazile su mesta u mojim propovedima, ali samu tu poruku propovedao sam samo tada i nikad više.

Nedelju ili dve posle toga Harry Conn iz Rockford-a, Illinois, bio je u Washington-u. Pozvao me da zajedno ručamo. Usred jela mi je rekao. „kupio sam na desetke kopija tvoje poruke ’Deset Šekela i Haljine’ i delim to ljudima. Gospod je uistinu koristi u životima ljudi.“ Odgovorio sam da ukoliko ima još neku kopiju, neka mi je pošalje, tako da čujem šta sam ja to tamo govorio. Nekoliko dana posle traka je stigla.

Kako u svojoj kancelariji nemam kasetofon, stavio sam traku u sony diktafon koji sam imao na radnom stolu i slušao je kroz majušni zvučnik držeći uređaj. Udaljenost, (govorim o vremenskoj distanci), i taj iskrivljeni zvuk minijaturnog zvučnika, učinili su da slušam poruku bez da sam stalno svestan ko zapravo priča. S vremena na vreme, osetio bi se toliko zadovoljan porukom da bih uzviknuo: „Tako je! Voleo bih da sam ja to rekao!“ Tada mi je sinulo da ja to i govorim, ali … i ne, ne baš. Shvatio sam da je tog utorka ujutro, tokom te letnje konferencije, Bogu bilo moguće da govori poruku kroz mene jer sam bio slab i u potpunosti bespomoćan.

Želim vas uveriti u ovo; ja nemam nikakve zasluge za bilo koje i za svako dobro i blagoslov koji se primi iz poruke. U proteklih šesnaest godina nekoliko hiljada kopija ove poruke je prodato, a još koja hiljada je napravljena od tih prodatih primeraka.

Nikada više nisam propovedao tu poruku, niti to nameravam. Ovo nije poruka kojoj je odrađen transkript i koja je sređena, a onda odštampana, niti ćemo to napraviti. Pred vama je poruka, onakva kako ju je Gospod uobličio, baš kako je jednom izabrao i učinio da Bileamovo magare progovori, tako je i ovaj put učinio da progovori još jedno, u potpunosti ovisno o njemu.

Paris Reidhead

Deset Šekela i Haljine

(zapisano sa trake)

Danas bih želeo da govorio o temi „Deset šekela i haljine“, iz Knjige o Sudijama, poglavlje 17. Čitaćemo to poglavlje, a onda ćemo čitati delove poglavlja 18, sve tamo do poglavlja 19, kako bi smo imali jasnu pozadinu cele ove priče u svojim mislima. I beše u Efraimovu gorju neki čovek, a ime mu Mika. Situacija je bila takva da narod Amonci nisu dozvoljavali narodu iz Danova plemena prilaz Jerusalimu. Terali su ih da se udalje, pa su tako stigli do gore Efraim. Tužno je kada narod Božiji dozvoli da ga svet dovede u tako neugodnu situaciju. Kako nisu mogli da stignu do Jerusalima, došlo je do problema koje ćemo sada pogledati.

SUDIJE 17:1-13; (u propovedi je korišten prevod KJV, u prevodu koristimo VB)

I beše u Efraimovu gorju neki čovek, a ime mu Mika. I reče on svojoj materi: „Hiljadu i sto šekela srebra što su ti bili oduzeti i na koje si ti stavila kletvu – ta rekla si je i na moje uši – gle: to je srebro kod mene, ja sam ga uzeo.“ A mati mu reče: „Gospod te blagoslovio, sine moj!“ Pa kad tih hiljadu i sto šekela srebra vrati materi svojoj, mati njegova reče: „To sam srebro iz svoje ruke potpunoma posvetila Gospodu za sina svojega, da načini rezani i liveni lik. Zato ga sad vraćam tebi.“ Ipak on vrati srebro svojoj materi, a mati njegova uzme dve stotine šekela srebra i dade ih zlataru koji od njih načini rezani i liveni lik. Tako to dospije u Mikinu kuću. A taj čovek Mika imaše svetište; pa načini efod i kućne kumire te posveti jednog od svojih sinova da mu bude sveštenik. U one dane nije bilo kralja u Izraelu. Svako je činio što je bilo prȁvo u njegovim očima.

I beše neki mladić iz Vitlejema Judina, od Judina roda; a beše on levit i tamo je on boravio. I ode taj čovek iz toga grada, iz Vitlejema Judina, da bi se nastanio tamo gde nađe kakvo mesto. I prevalivši određeni put, dođe u Efraimovo gorje do Mikine kuće. A Mika mu reče: „Odakle dolaziš?“ Ovaj pak njemu reče: „Ja sam levit iz Vitlejema Judina i ja sam pošao da se nastanim tamo gde nađem kakvo mesto.“ Nato mu Mika reče: „Ostani kod mene i budi mi ocem i sveštenikom, a ja ću ti davati deset šekela srebra godišnje te potrebnu odeću i žitak tvoj.“ I levit dođe. Tako levit pristade ostati kod toga čoveka, a njemu pak mladić bȋ kao jedan od njegovih sinova. I Mika posveti levita; tako mu mladić posta sveštenikom te osta u Mikinoj kući. Tad Mika reče: „Sada znam da će mi Gospod biti dobrostiv kad imam levita za sveštenika.“

SUDIJE 18:1-6; (u propovedi je korišten prevod KJV, u prevodu koristimo VB)

U one dane nije bilo kralja u Izraelu. I u one dane pleme Danovaca tražilo je sebi baštinu gde bi se naselilo; jer do onoga dana njima nije dopala baština među plemenima Izraelovim. Zato sinovi Danovi poslaše od svojih rodova petoricu ljudi, junaka, sa svojih krajeva, iz Core i iz Eštaola, da izvide zemlju i istraže je. I rekoše im: „Idite, istražite zemlju.“ A oni dođoše u Efraimovo gorje, do Mikine kuće, te onde prenoćiše. Kako oni bejahu blizu Mikine kuće, oni prepoznaše glas onog mladića levita. Stoga svrnuše onamo pa mu rekoše: „Tko te doveo ovamo? I što ti tu radiš? Ta šta ćeš ovde?“ A on im reče: „Tako i tako mi je Mika učinio i najmio me te mu postadoh sveštenikom.“ A oni mu rekoše: „Molimo te, upitaj Boga da znamo oće li naš put kojim smo mi krenuli biti uspešan.“ Nato im sveštenik reče: „Idite u miru, pred Gospodom je vaš put kojim ste krenuli.“

SUDIJE 18:14-21; (u propovedi je korišten prevod KJV, u prevodu koristimo VB)

Tada ona petorica ljudi što su išli u izvidnicu u zemlju laišku odgovoriše i rekoše braći svojoj: „Znate li da u ovim kućama imaju efod i kućne kumire, te rezani i liveni lik? Zato sad promislite šta ćete učiniti.“ I svrnuše se onamo te uđoše u kuću onoga mladića, levita, u kuću Mikinu, i pozdraviše ga. A šest stotina ljudi opasanih svojom bojnom opremom, koji bejahu od sinova Danovih, stajalo je na ulazu u dveri. Tada ona petorica ljudi što su išli izvideti zemlju dođoše te, ušavši onamo, uzeše rezani lik i efod i kućne kumire i liveni lik; a sveštenik je stajao na ulazu u dveri sa šest stotina ljudi opasanih bojnom opremom. A kad ovi uđoše u Mikinu kuću i uzeše rezani lik, efod te kućne kumire i liveni lik, reče im sveštenik: „Što vi to radite?“ Nato mu oni rekoše: „Budi tiho! Stavi svoju ruku na usta svoja pa hajde s nama; i budi nam ocem i sveštenikom. Zar ti je bolje biti sveštenikom u kući jednoga čoveka nego da budeš sveštenik plemenu i rodu u Izraelu?« I sveštenikovu srcu to bude milo. Stoga uzme efod i kućne kumire i rezani lik pa uđe među puk. Potom se okrenuše i odoše; a preda se postaviše nejačad i stoku i dragocenosti.

Levit

Eto nam priče. To je zapravo nekoliko događaja koje nam daju sliku socijalnog stanja tog vremena, vremena kada je; svako činio što je bilo prȁvo u njegovim očima ; i nije bilo kralja u Izraelu. Razumemo da Mika nije mogao da ode u Jerusalim i da je, možda, nekog religioznog poriva radi, odlučio da sagradi kopiju hrama na svom imanju. Sagradio je ono šta je on smatrao primerenom građevinom i napravio je potrepštine za svetište koje su bile deo nameštaja, kao i sam efod, ali je isto tako sakupio i neke druge stvari koje su obožavali okolni narodi; terafe i levane idole koje je Gospod zabranio.

Uviđaš li? On je želeo napraviti najbolje šta je mogao. Tako je uzeo malo od sveta i malo od Izraela, ono šta je Bog objavio, i napravio je mešavinu od svega toga, smatrajući da ima nešto šta je Bogu ugodno. Na kraju je čak bio jako zadovoljan, više nego bi se rečima dalo opisati, kada je dolutao mladi propovednik iz Vitlejema Judinog. Bio je levit, a majka mu iz plemena Judina. Bio je levit jer je Bog dozvolio, po Mojsiju, da se leviti žene ženama iz drugih plemena na mestima gde su boravili.

Ovaj mladi levit nije bio zadovoljan delom (platom) koji je, kao levit imao po zakonu, već je želeo da luta i da upozna sveta, nadajući se ’mogućem poboljšanju’ svoga života (17:8). Mislio je on da je dobro biti levit, ali da bi ipak trebalo da postoje i neke posebne prednosti u vezi sa njegovim zanimanjem. S takvim razmišljanjem stigao je do Mikine kuće. Mika ga je primio i ponudio mu da bude sveštenik u njegovom hramu, rekavši; Ostani kod mene i budi mi ocem i sveštenikom, a ja ću ti davati deset šekela srebra godišnje te potrebnu odeću ; ovde kaže ’odeću’, ali kako znamo, da su ljudi u to doba nosili nešto poput dugih haljina, ne znam da li je to bilo baš to, ali mislim da to možemo tako nazvati. Tako su se pogodili za deset šekela i haljine i hranu za godinu dana.

Bio je to lagodan život za mladog levita, pa je odlučio ostati i učestovati u toj mešavini idolopoklonstva i svega ostalog što se nalazilo u Mikinoj kući. Tada je u taj kraj stiglo Danovo pleme. Oni su imali zadatak da proteraju Amorićane, ali im se to učinilo preteškim, pa su potražili neki ’lakši’ narod koji mogu da pobede i da prognaju. Kako smo pročitali, stigli su pred Mikinu kuću, gde ih je mladi levit ohrabrio da nastave dalje. Tada su otkrili jedan narod u Lajišu koji „beše dobar i miroljubiv i bez ikog ko bi ih zaštitio“, pa su pomislili da bi baš to mesto bilo pogodno za osvajanje. A kako su do tog teritorija stigli uz pomoć mladog levita, pomislili su da bi bilo jako dobro imati uvek njegovu podršku.

Na povratku su prisvojili sve šta je Mika napravio u svom hramu, stvari koje su imale veliku vrednost, i napokon i mladog levita. Danovci su bili grubi prema Miki, ali pogledajte kako se levit fino prilagodio toj situaciji. Zapanjujuće je kada vidite do koje je mere bio fleksibilan i kako lako se prilagodio promenama posle ’logičnog sagledavanja stvari’. Kako su mu Danovci objasnili, bilo je bolje i od znatno veće važnosti služiti jednom plemenu, nego služiti samo jednoj obitelji. To mu se učinilo mudrim i na taj način je opravdao sve svoje postupke. Bez potrebe da ugrozi svoju savest, mogao se prilagoditi situaciji i staviti prst na usta dok je pleme Danovo iznosilo pokućstvo iz malenog svetišta koje je Mika izgradio. Bez obzira na sve, on je ostao ’mudar i praktičan čovek’, ili bolje rečeno; umesto da stane na prvu liniju fronta, gde bi mogao da bude u opasnosti, ili u pozadinu, gde takođe može da bude opasno, stao je u sredinu. Pa, on je ’mudar čovek’. Da je Mika poslao nekog slugu da ga zadrži, on je bio siguran, okružen vojnicima spreda i otpozadi.

Pragmatizam

Kako ovo možemo nazvati i kako se taj naziv može primeniti danas, u ovo naše vreme? Da li preterujemo ako se usudimo to nazvati ’pobožnost iz interesa’ ili ’hrišćanstvo iz koristoljublja’. Hteo bih vam obratiti pažnju na činjenicu da je filozofija koja danas caruje pragmatizam (u savremenoj idealističkoj filozofiji; to je smer koji poriče spoznaju objektivne istine i priznaje za istinu ono šta je praktički korisno). Razumete li šta želim time da kažem? To znači da ako nešto funkcioniše, to je dobro. Sve šta radimo ispituje se na taj način, svi naši principi, istinitost i nauk ovise o tome da li funkcionišu ili ne. Naj-neuspešniji ljudi u istoriji (po pragmatizmu) bili su baš oni kojima je Gospod dodelio najveću čast.

Da vidimo kako pragmatizam sudi stvari; na primer, iako je Noje bio dobar brodograditelj, njegovo osnovno zanimanje nije bilo to, već je on prvenstveno bio propovednik, a kao propovednik, bio je potpuni promašaj, osvojio je samo svoju suprugu i svoja tri sina sa njihovim suprugama. Sedam obraćenih osoba u periodu od 120 godina; nije baš da se može reči da je uspešno propovedao. Veće starešina odgovornih za misije zatražilo bi da se povuće takav misionar mnogo pre nego što bi prošlo 120 godina. Kao brodograditelj bio je dobar, ali kao propovednik, bio je potpuni promašaj. Pa onda, nekoliko vekova posle, hajde da pogledamo čoveka zvanog Jeremija. Bio je dobar propovednik, ali bez mnogo rezultata. Kada bismo imali statističke podatke o Jeremijinom uspehu, sigurno ne bismo bili naročito impresionirani. Nije se dobro slagao sa ljudima, nije se dobro slagao sa vlastima, čak su i crkvene starešine bile protiv njega i nisu hteli da imaju ništa sa njim. Bio je propali slučaj. Jedini kome je mogao da ugodi bio je Gospod, ali prema svima ostalima …, potpuni promašaj. Nešto slično vidimo i kod Gospoda Isusa koji bi suđen po svetskim merilima uspeha, isto tako bio promašaj. Nikada nije uspeo da osnuje bilo kakvu denominaciju, ili organizaciju, niti je utemeljio školu. Nije čak osnovao ni upravni odbor za misije. Nikada nije napisao knjigu. Nije Sebi mogao da priušti mnoge stvari, koje mi danas smatramo korisnim, čak i neophodnim za širenje Njegove poruke. Naš je Gospod propovedao nešto više od tri godine, iscelio je na hiljade ljudi i nahranio isto toliko, ali na dan Pedesetnice bilo je samo 120 ljudi i njih oko 500 kojima se objavio nakon vaskrsenja. Na dan kada je bio uhapšen, jedan mu je čovek rekao; „Ako Te se svi odreknu, ja sam spreman da umrem za Tebe“. Isus ga je pogledao i odgovorio mu: „Petre, ne poznaš svoje vlastito srce. Odrečićeš me se tri puta pre nego petao zapeva“. Svi su ga napustili i pobegli. I tako je, po standardima naše, ili bilo koje druge generacije, naš Gospod bio potpuni gubitnik.

Stižemo do same suštine stvari. Šta je merilo uspeha i na koji način možemo da sudimo naše živote i naše službe? Dakle, pitanje koje treba da postavimo sami sebi je sledeće: Da li Bog naš cilj i svrha, ili je Bog samo sredstvo pomoću kojeg pokušavamo da postignemo svoj cilj? To je odluka koju treba da doneseš jako brzo u tvom hrišćanskom životu; hoće li Bog biti tvoj cilj, ili će biti sredstvo za postizanje tvog cilja. Naša generacija je spremna dati čast čak i osobi koja nije rešila taj problem i nije odlučila koji će položaj Bog imati u njenom životu; sve dok je ta osoba uspešna. Dok neka osoba nešto radi za šta se može reći da „funkcioniše“, naša je generacija spremna reći: „U redu, treba da priznamo to delo“.

Kada započnemo našu službu i put, trebamo da se zapitamo: „Hoću li biti levit koji služi Bogu za 10 šekela i haljine?“; „Hoću li možda služiti ljudima u Božije ime, umesto da služim Bogu?“; Iako je bio levit i vršio pobožna dela, razlog tome je bio što je on „tražio mesto“ (17:8). Mesto gde će biti priznat i uvažen, mesto gde će biti prihvaćen, mesto koje će mu dati sigurnost, mesto na kojem će se moći dokazati po merilima koja su važna za njega. Njegovo zanimanje je bilo povezano sa vršenjem nekih religioznih aktivnosti, tako da je morao pronaći religiozni posao. Bio je jako zadovoljan kada mu je Mika pružio takvu mogućnost. Procenio je da je vredan tih 10 srebrenjaka i haljine, tako da je bio spreman prodati se bilo kome ko mu ponudi toliko. A da je neko voljan ponuditi mu više od toga, onda bi se prodao njemu. On je imao jednu cenu i video je svoju službu i svoje aktivnosti samo kao način da postigne tu cenu. Isto tako, Bog je za njega bio neko pomoću koga može da postigne taj svoj cilj.

Humanizam

Da bismo mogli da razumemo šta to znači u današnje doba, najpre treba da se vratimo unazad nekih 150, ili barem 100 godina, da možemo da sagledamo jedan konflikt koji se dogodio hrišćanima. Posle velikih probuđenja u Americi u vreme Charlesa Finney-a, kada je Duh Božiji bio razliven nad nekim područjima naše zemlje, došlo je do toga da se „vrsni kritičari“ iz Europe otvoreno napali veru. Darwin je objavio svoju teoriju o evoluciji i neki filozofi su se priklonili toj njegovoj teoriji, a liberalni teolozi su je primenili na Sveto Pismo. Oko 1850. godine bilo je moguće otvoreno se sukobiti sa Božijom Reči. Sotona je oduvek napadao sa zlim namerama, ali tog trenutka napao je Crkvu sa svih strana. Voltaire je izjavio da će on živeti dovoljno dugo da vidi Bibliju samo kao neku starinu izloženu u muzejima i da će biti totalno uništena argumentima koje je on izneo protiv nje.

Kakav je efekt izazvao? Humanizam je postao filozofijom tog vremena, koji se može definisati kao filozofija čiji je jedini cilj ljudska sreća. To je razlog celokupnog postojanja. Po humanizmu, spasenje znači smoći svu moguću sreću u životu. Ako si bio pod uticajem nekoga kao što je Nietzsche, razmišljao si kao on kada je rekao; „jedino zadovoljenje u životu jeste moć, a moć opravdava samu sebe“; jer svet je samo jedna džungla, i ako čovek želi da bude srećan, mora da dođe do moći na bilo koji način. To je bila filozofija onih koji su obožavali boga Moloha. U svom vrenmenu, ta će filozofija proizvesti Hitlera, koji je usvojio Nietzsche-ovu filozofiju kao svoj operativni princip i praktični vodič, pa je mogao da kaže svom narodu; „predodređeni smo da vladamo svetom“. I tako, možemo da koristimo bilo koji način da postignemo svoj cilj, koji je naše spasenje.

A neko drugi bi mogao da kaže: „To nije tako. Razlog postojanja je sreća, ali ona ne dolazi iz posedovanja moći nad narodom. Sreća dolazi od senzualnih iskustava.“ I kao rezultat dobijaš egzistencijalizam, koji danas uvelike karakteriše Francusku, i koji je isto tako, proizveo „bitnike“ u Americi i sav ekstremni senzualizam u našoj zemlji. Već kada je čovek „životinja koju kontrolišu žlezde“, njegova trenutna uzbuđenja ispunjavaju se kroz delovanje njegovih žlezda; tada je spasenje kada se pronađe najugodniji način da se udovolji ovom delu naše osobe. Sve je to proizvod humanizma, koji kaže da je cilj svega sreća čoveka. John Dewey, jedan američki filozof, uspeo je da uveri odgajatelje da ne postoji nikakav apsolutni standard; „Ne bi trebalo učiti decu po nijednom određenom standardu, već bi cilj školske pripreme trebao biti: dopustiti ili omogućiti detetu da se izrazi, povećati njegovu sposobnost i dozvoliti mu da pronađe sreću tako da postane osoba koja on želi da bude.“ Rezultat je bio totalni nered, kada je svaki čovek mogao da čini ono šta mu se dopada, bez Boga koji bi njime vladao. Biblija je bila omalovažena, odbačena, jer se nije slagala sa njima. Spustili su Boga sa Njegovog trona i rekli su; „Ne postoji! On nema lični odnos sa pojedincima. Isus Hrist je samo mit, ili je samo običan čovek.“ Iz tog učenja sledi da je sav razlog postojanja sreća. Pojedinac može da uspostavi standarde svoje vlastite sreće i može da ih tumači na svoj način.

Liberalno, Fundamentalno (Temeljno), ili Nijedno?

Ali religija treba i dalje da postoji, kada već toliki broj ljudi učestvuje u njoj, treba da se na neki način opravda njeno postojanje. Oko 1850.g. Crkva se podelila na dve grupe. U jednoj su bili liberali, oni koji su prihvatili filozofiju humanizma i pokušali postati važni, govoreći svojoj generaciji: „Ne znamo postoji li nebo i pakao, ali jedno znamo, čovek treba da živi 70 godina. Pronalazimo mnogo dobra u poeziji, u dobrim mislima i plemenitim namerama. Zato je važno da dođeš u Crkvu nedeljom, da ti pročitamo neku poeziju i damo ti nekoliko izreka, aksioma i normi za život. Ne možemo ti reći ništa o tome šta će da ti se desi kada umreš, ali kažemo ti sledeće: Ako redovno dolaziš i provodiš vreme sa nama, plačaš i podržavaš nas, dobićeš na važnosti i život na zemlji će ti biti ugodniji. Ne garantujemo ti ništa kada umreš, ali ako dođeš k’nama, učinićemo te sretnijim za života“. Ovo je sama suština liberalizma „dodati malo šećera u gorku kavu (život na zemlji)“ i zasladiti je za neko vreme. To je sve što su mogli da kažu.

Filozofija koja je sada u modi je takav humanizam, a njen cilj je sreća čoveka. Postojala je i druga grupa, koja se protivila liberalima, i ta grupa je moj narod, fundamentalisti (konzervativci). To su oni koji nepokolebljivo veruju u temeljne istine Božije Reči. Oni kažu: „Verujemo da je Biblija Bogom-nadahnuta! Verujemo u božanstvo Isusa Hrista! Verujemo u Pakao! Verujemo u Nebo! Verujemo u smrt, pokop i vaskrsenje Hristovo!“ Ali, seti se, okruženi smo humanizmom, a humanizam kaže da je cilj i svrha postojanja ljudska sreća. Humanizam je poput dima koji suklja iz jame, prodire i ulazi posvuda. On je kao pošast, kao epidemija. Kroz neko vreme evangelisti su se identifikovali kao grupa u kojoj su svi govorili: „Verujemo te stvari!“. Uglavnom su to bili ljudi koji su poznavali Boga, ali su ubrzo počeli da govore: „To su stvari koje nas čine evangelistima“. Sledeća je generacija govorila: „Ovako ćete postati evangelistima; verujte u nadahnutost Biblije, verujte u božanstvo Hristovo, verujte u smrt, pogreb i vaskrsenje. Tako ćete postati hrišćani. I tako, stižemo do naše generacije, gde je celi plan spasenja sveden na to da možemo da damo intelektualnu potvrdu određenih doktrinalnih deklaracija. Osoba se smatra hrišćaninom ako je mogla da kaže „da“ četiri ili pet puta kada bi je ispitali o doktrini. Ako osoba zna kada da kaže „da“, onda joj neko da ruku, nasmeši se i kaže; „Brate, spašen si!“

Tako smo stigli do tačke gde spasenje nije ništa više nego saglasnost sa nekim planom ili formulom, šta nakraju znači da spasenje postoji zbog čovekove sreće, jer je humanizam i tu zavladao. Ako hoćeš da analizuješ jednog evangelistu i uporediš ga sa liberalom od pre 100 godina, dok je liberalizam bio u razvoju (jer ne tražim jednu određenu tačku u vremenu) doći ćeš do sledećeg zaključka: liberal je govorio da je cilj religije to da čovek bude srećan za života, a evangelist kaže da je cilj religije to da čovek bude sretan kada umre. I tako je opet glavna tvrdnja to da je cilj religije sreća čoveka. Liberal kaže; „Zbog socijalnih problema i političkog reda iskorenićemo alkoholizam, zavisnosti o drogama i siromaštvo. Spustićemo nebo na zemlju i učiniti te srećnim dok si živ“. I tek što su započeli pokušaj provođenja toga nauma stigao je grozan šok, u obliku prvog svetskog rata, a drugi svetski rat ih je potpuno zapanjio jer je izgledalo kao da se ništa nije postiglo.

Tada su se evangelisti, isto tako, počeli naštimavati na istu talasnu dužinu kao i humanisti. I pronalazimo ih kako govore nešto poput; „Prihvati Isusa da bi mogao da odeš na nebo! O, pa nebi valjda hteo da odeš u prljavi, ružni i vreli pakao, dok tamo gore postoji divno nebo, zar ne? Zato dođi Isusu, da bi mogao da odeš u nebo.“ Ova ponuda sadrži istu dozu egoizma, kao kada dvojica sednu u kafanu da bi isplanirali kako da orobe banku, da bi prisvojili sebi nešto šta nisu zaslužili. Postoji takav način pozivanja grešnika koji zvuči isto kao dogovor o uzimanju zarade vlasniku benzinske pumpe, bez rada kojim bi se ta zarada zaslužila. Humanizam je, verujem, najsmrtonosnija i najdestruktivnija filozofija koja je ikada izašla iz paklene jame. Prožela je veliki deo naše religije i sasvim je suprotna Hrišćanstvu. Nažalost, ljudi su retko kada voljni da priznaju šta se dešava.

Pa eto … nalazimo Miku koji hoće da ima svoje svetište, jednog sveštenika, molitvu i motivaciju, jer: „Sada znam da će mi Gospod biti dobrostiv“ (Sudije 17:13); TO SE ZOVE EGOCENTRIČNOST I TO JE GREH!!! I dolazi levit i uklopi se u sve to. Jer želi da pronađe „mesto“ (17:8). On traži 10 šekela, haljine i hranu (17:10). prodaje li se Bog za 10 šekela i haljine? TO JE IZDAJA NAD IZDAJAMA ZA SVA VREMENA!!! To je izdaja u kojoj mi živimo i zato ne verujem da će Bog da donese probuđenje u takvoj situaciji, ukoliko se ne vratimo Hrišćanstvu, Hrišćanstvu koje je u otvorenom sukobu sa smrdljivim humanizmom, koji u našoj generaciji nastoji da vlada u Hristovo ime.

Bojim se da ta laž tako lako zavodi da može da bude prihvaćena bilo gde. U čemu se sastoji ta laž? U svojoj osnovi, to je sledeće: filozofska doktrina da je razlog svega što postoji ljudska sreća prekrivena je evangelističkim izrazima i biblijskim doktrinama do te mere da se kaže da Bog vlada na nebu radi ljudske sreće, da je Isus utelovljen radi ljudske sreće, da anđeli postoje … i sve je to zbog ljudske sreće! Dopustite da ustvrdim da to ipak nije Hrišćanstvo. Pa ne može li čovek da bude srećan? Može, ali to je sporedni plod, to je posledica, a ne temeljni razlog.

Poštovanje prema životu

Bio je u Africi jedan jako dobar čovek, dragi dr.Schweitzer, tako poštovan od mislioca ovog našeg vremena, filozof, lekar, muzičar, kompozitor, bez sumnje, izvrstan čovek. Ali dr.Schweitzer nije bio hrišćanin kao ni ova ruža tu, i on sam bi rekao da je uvreda nzvati ga hrišćaninom. On je Hrista smatrao nevažnim za svoju filozofiju, ili za svoj život. Dr.Schweitzer je bio humanista. Sedio je u svojoj barci, ploveći po reci Kongo do svoje kuće i gledao je kako belgijski oficiri puškama pucaju na krokodile koji su se sunčali na obali. Bili su vrsni strelci. Specijalni meci eksplodirali bi u krokodilu koji bi poskočio u vazduh u samrtnom grču. Kažeš ti: „Kako znaš toliko o tome?“ Pa dobro, na svoju sramotu kažem da sam i sam kriv za isto delo na Nilu. To je bio oficirski sport. Ubijali su ih, prebrojavali i u oružarnici su imali konopce sa čvorovima; svaki je čvor označavao mrtvog krokodila. Kolika šteta. Koliko protraćenih života! To je tako delovalo na dr.Schweitzera da je tu rođena suština njegove filozofije. Znaš li koja je? Tri reči: „Poštovanje prema životu“. Životu krokodila, životima ljudi, ili bilo kom drugom obliku života. Jedan moj prijatelj, George Kline, koji je bio sa nama prošle nedelje i vratio se u Gabon, živeo je na nekih 80 – 100 km od dr.Schweitzera. On nam je rekao da dr.Schweitzer praktikuje najprljabiju hirurgiju, jer smatra da je bakterija živo biće i ne želi da povredi dobru bakteriju zajedno sa lošom, pa ih pušta da rastu zajedno. Jednog dana se, njegov klavir, kojeg mu je neko poklonio, pokvario. Dr.Schweitzer je pozvao mog prijatelja George-a, koji ume da ugađa i popravlja klavire. Dr.Schweitzer ga je upitao: „George, možeš li da popraviš moj klavir?“, „Mislim da mogu, dozvoli da pokušam“. Kada je otvorio stražnji deo otkrio je jedno ogromno gnezdo žohara. Odmah ih je počeo energično gaziti, poput pravog Amerikanca. Ali, tada je doktor pun gneva povikao: „Prestani!“ „Ali, doktore, oni uništavaju vaš klavir.“ „Nije važno, samo se vode prirodnim instinktima. Pusti ih.“ – rekao je Schweitzer. Jedan od doktorovih dečaka je ušao i rekao: „Sve je u redu gospodine Kline“. Sagnuo se, pažljivo je pokupio žohare, stavio ih je u jednu kesicu, odnio u džunglu i pustio. To je čovek koji je istinski verovao u filozofiju „Poštovanje prema životu“ i bio je potpuno predan tome, čak i kada se radilo o žoharima i bakterijama. Vidiš? To je dosledni humanizam.

PITAM VAS: KOJA JE FILOZOFIJA MISIONERA? KOJA JE FILOZOFIJA EVANGELIZACIJE? KOJA JE FILOZOFIJA JEDNOG HRIŠĆANINA? Ako mene pitaju, rekao bih da sam ja otišao u Afriku, na prvom mestu, da bih pravdu Božiju učinio boljom. Nisam verovao da je ispravno da neko ode u pakao, a da nije imao priliku da ode na nebo. Ne bih ovo opisivao jednom rečju, ali ako sažmeš ovo šta sam upravo rekao, znaš kako se to zove? Humanizam. Ja sam se jednostavno koristio Hristovim dobrima kako bih poboljšao postojeće uslove, i kako bih olakšao patnju i bedu ljudi. Kada sam otišao u Afriku, otkrio sam da ti ljudi nisu jadni pagani i neuki divljaci koji trče po džungli u potrazi za nekim ko bi im govorio i pokazao put do neba. Oni su bili izopačena čudovišta! Spoznaja o Bogu bila im je mnogo pristupačnija nego šta sam ja ikada to mogao da zamislim. Zaslužili su pakao jer su odbijali da hodaju u svetlu vlastite savesti i u svetlu zakona zapisanog u njihovim srcima, zapisanog u svedočanstvu prirode i svega stvorenog i istine koju su već znali. I kada sam ja to otkrio, tvrdim vam … bio sam tako ljut na Boga, da sam mu jednom, u molitvi, rekao da smatram nepravednim to što je napravio sa mnom, šaljući me da svedočim tim ljudima, za koje sam mislio da su čekali da čuju za nebo. Ali kada sam stigao, saznao sam da već znaju za nebo, ali ne žele tamo da odu jer vole svoj greh i žele i dalje da žive u njemu.

Ja sam išao ka njima motivisan humanizmom. Video sam fotografije gubavaca, čireva, paganskih pogreba i nisam hteo da moje kolege, prijatelji, ljudska bića, propate večnost u paklu, posle tako bednog života na zemlji. Ali baš tu, u Africi, Bog je počeo da cepa taj moj plašt humanizma. Bilo je to jednog dana u mojoj sobi, iza zaključanih vrata, kada sam se ja borio sa Bogom. Tamo sam krenuo pokušavajući da prihvatim činjenicu da je narod kojeg sam smatrao zapuštenim i željnim vesti o nebu i za koji sam ja zamišljao da govori: „Neka dođe neko da nas pouči.“, zapravo taj narod nije hteo ni da stane da progovori sa mnom, niti sa bilo kim drugim. Nisu imali nikakav interes za Bibliju, ni za Hrista, voleli su svoj greh i želeli su da ostanu u njemu. Ja sam tada bio blizu pomisli da je sve to prevara i ismevanje, i da su mi prodali nešto što ja nisam želeo da kupim. Želeo sam se vratiti kući. Sam u svojoj sobi, dok sam se iskreno suočavao sa Bogom, govoreći Mu iz srca, učinilo mi se kao da čujem: „Zar da ni sudija celog sveta ne radi pravo?“ (Postanje 18:25). Pagani su izgubljeni i idu u pakao, ne zbog toga što nisu čuli Jevanđelje, već zato jer su grešnici, jer vole svoj greh, jer su to zaslužili, ali … nisam te poslao tamo zbog njih.“ I tada sam čuo tako jasno, kao nikada pre, iako to nije bio čujni glas, već odjek večne istine u potrazi za načinom da prodre u otvoreno srce i kaže mom srcu toga dana nešto šta ću pokušati da objasnim ovim rečima: „Nisam te poslao u Afriku radi pagana, nije zbog njih; poslao sam te u Afriku zbog Mene, i zbog Mojih interesa … Zaslužili su pakao, ali Ja ih volim!!! Propatio sam patnje pakla zbog njih!!! Nisam te poslao zbog njih. POSLAO SAM TE ZBOG MENE … Nisam li ih zaslužio (Isaija 53:10-12)? Ne zaslužujem li ja njih za koje sam umro?

I sve se promenilo i postalo mi je jasno. Cela stvar se ispravila i video sam pravdu u svemu. Tu više nisam bio ja, služeći Miki da bih zaradio 10 šekela i haljine. Služio sam živom Bogu! Nisam bio tamo zbog pagana, bio sam tamo Spasitelja radi, Spasitelja koji je propatio patnje pakla za mene, iako to nisam zaslužio. Ali, On jeste zaslužio da pagani dođu ka Njemu, jer je umro za njih.

Vidiš li sad? Dopusti da sažmem šta znači Hrišćanstvo: „Cilj svega što postoji je Slava Božija“. Humanizam kaže: „Cilj svega što postoji je ljudska sreća“. Jedna filozofija koja je rođena u paklu i koja vodi ka tome da čoveka učini bogom; druga je rođena na nebu i … ona je na Slavu Božiju! Jedna je samo jedan levit koji služi Miki, a druga je jedno nedostojno srce, koje, uprkos tome što je nedostojno, služi živom Bogu jer je to najveća čast.

Šta je sa Tobom?

Šta je sa Tobom? Zašto si se ti pokajao? Ja bih voleo da vidim ljude koji se kaju kao što nam to Biblija opisuje. George Whitefild poznavao je biblijske odredbe. On je stajao na jednom trgu u Bostonu, govoreći pred 20000 ljudi i rekao je: „Slušajte grešnici! Vi ste čudovišta, izopačena čudovišta! Zaslužujete pakao! A najveći od vaših greha, budući da ste kriminalci kakvi jeste, je to, da vam se ne mili niti to videti. Ako ne želite proliti suze zbog vaših greha i zlodela protiv Svetog Boga, George Whitefild će plakati za vas.“ Tada je nagnuo glavu unazad i zajecao kao malo dete. Zašto? Zato što su bili u opasnosti od pakla? NE! Nego zato što su bili izopačena čudovišta, koja čak nisu ni videla svoj greh i nisu pridavali važnost svojim zlodelima. Možeš li da vidiš razliku između njega i njih? Oni drhte od straha jer će patiti u paklu, ali nemaju osećaj krivnje zbog svojih zlodela, ne pritiska ih veličina njihova zla. Ne osećaju da su uvredili Božanstvo. Samo se tresu jer vide da će im koža goreti. Strah ih je, pa iako strah jeste dobar, jer nas priprema da možemo da primimo milost, to nije dovoljno. Duh Sveti se ne zaustavlja kada dođe do te tačke u našem životu. To je razlog zašto niko ne može primiti Hrista ako se ne pokaje. I niko ne može da se pokaje dok mu Duh Sveti ne da uverenje o grehu. To je delo koje omogućava grešniku da vidi da je kriv pred Bogom i da zaslužuje sav Njegov gnev. I zna, da ako ga Bog pošalje u najniže dno vražjeg pakla zauvek, i deset puta više od toga, da je to zaslužio. I sto puta više, jer je spoznao svoja zlodela.

Propovednici

U tome je razlika između sadašnjih propovedi i propovedi John Wesley-a. Wesley je bio propovednik pravde koji je uzvisivao svetost Božiju, Božiji Zakon, Božiju pravdu i mudrost, time što je zahtevao ono šta Njegova pravda, zakon i svetost žele. On je propovedao o opravdanosti Njegovog gneva i Njegovog nezadovoljstva. I tada bi govorio grešnicima o tome koliko su ogromni njihovi zločini, njihov arogantni neposluh, izdaja i anarhija. Sila Božija spuštala se na slušaoce toliko, da je jednom prilikom, kada je mnoštvo bilo otpušteno, 1800 ljudi ostalo bez svesti na podu, jer su doživeli objavu Svetosti Božije, u svetlu u kojem su bili presvedočeni o veličini svoga greha. Bog je do te mere ispunio njihov um i srce da su pali na pod. Tako nešto se nije dešavalo samo u Weslejevom vremenu; isto se dogodilo u Americi, u New Heavenu (Conecticut), na univerzitetu Yale. Čovek po imenu Redfield propovedao je u periodu od tri godine blizu New Heavena. Posle tih propovedi dolazili su policajci da bi pomirisali dah ljudi koji su ostali da leže na tlu. Ako bi neko smrdeo na alkohol, uhapsili bi ga, a ako ne, znali su da je bio „inficiran“ Redfieldovom bolešću. Sve šta je trebalo napraviti sa takvima, bilo je da ih se odvede na neko mirno mesto i pusti ih se da dođu k sebi. Jer ako je bio pijanica, ostavio bi piće; ako je bio nasilan, ostavio bi nasilje; ako bi bio bludnik, ostavio bi blud; ako lopov, vratio bi ukradeno. Duh Sveti ih je vodio do toga da spoznaju svetost Božiju i veličinu svog greha, tako da su padali u nesvest zbog težine krivnje koju su osećali. Na taj način, kada bi se izlila Božija moć, grešnici su se kajali zbog svojih greha i dolazili su Hristu da bi bili spašeni.

Razlika!

Ali ovde se radi o jednoj velikoj razlici. Redfield nije pokušavao da uveri DOBROG ČOVEKA da je u opasnosti od ZLOG BOGA. Pokušavao je uveriti zle ljude da zaslužuju gnev dobroga Boga. Posledica je bilo pokajanje, koje ih je vodilo u veru, koja ih je vodila u život. Dragi prijatelji, postoji samo jedan razlog zašto se grešnik treba pokajati; to je zato što Isus Hrist zaslužuje obožavanje, zahvalnost, ljubav i poslušnost tvoga srca. Ne zato da bi išao na nebo. Moj prijatelju, ako si se ti pokajao da bi izbegao pakao, tada si samo levit koji služi za 10 šekela i haljine. To je sve. Pokušavaš služiti Bogu da bi te On blagoslovio. Ali jedno pokajano srce je ono koje je spoznalo veličinu svoga zločina koji se sastoji u tome da čini sam sebe bogom i uskraćuje Bogu obožavanje i poslušnost koje samo On zaslužuje. Zašto se jedan grešnik treba pokajati? Jer Bog zaslužuje poslušnost i ljubav koju mu je pre odbijao dati. Ne da bi išao na nebo. Ako je to razlog kajanja, takav pokušava da sklopi posao sa Bogom.

Zašto grešnik treba da ostavi sve svoje grehe? Zašto ga trebamo potaknuti da to napravi? Zašto treba da nadoknadi štetu kada dolazi Hristu? Zato šta Bog zaslužuje poslušnost koju traži.

Govorio sam sa osobama koje nisu sigurni da su im gresi oprošteni. Žele se osetiti sigurnima pre nego se predaju Hristu. Ali, kako ja smatram, jedini, kojima Bog svedoči po Duhu Svetom da su rođeni od Njega, su oni koji, makar to ne izrazili rečima, dolaze Isusu na ovaj način: „Gospode Isuse, ja ću Te slušati, voleti, služiti i činiti ono šta Ti želiš ceo moj život, pa makar na kraju otišao u pakao, zato što si Ti jednostavno dostojan da budeš voljen, služen i slušan, tako da ne dolazim ka Tebi sklapati ugovor.“

Vidiš li razliku? Vidiš li razliku između levita koji služi za 10 šekela i haljine Miki koji je sagradio svetište da bi mu „Bog učinio dobro“ … i osobe koja se pokajala zbog Slave Božije?

Zašto bi osoba trebala doći na krst? Zašto bi osoba trebala da prigrli smrt sa Hristom? Zašto bi osoba trebala biti voljna da se poistoveti na krstu, da ide u grob i da ponovno ustane? Reći ću ti zašto – jer je to jedini način na koji Bog može da primi slavu od ljudskog bića! Ako mi kažeš da je to zato jer ćeš primiti radost, ili mir, ili blagoslov, ili uspeh, ili slavu, to nije ništa drugo nego Levit koji služi za deset šekela i haljine. Ima samo jedan razlog zašto bi ti trebao otići na krst, draga mlada osobo – a to je zato šta dok god ne budeš ujedinjen sa Hristom u Njegovoj smrti, ti pljačkaš od Sina Božijeg slavu koju On može da ima od tvog života. Jer nijedno telo se pred Njim neće slaviti. I dok god ne razumeš da te Božije delo posvećenja koje čini Duh Sveti vodi da se sjediniš sa Hristom u smrti, u grobu i u uskrsnuću, moraćeš služiti u onome šta ti imaš, a sve šta ti imaš je pod smrtnom osudom; ljudska osobnost, ljudska priroda, ljudska snaga, ljudska energija. I Bog od toga ne prima slavu! Tako da razlog zašto ti treba da ideš na krst nije taj šta ćeš zadobiti pobedu – iako ćeš zadobiti pobedu. Nije ni zato da bi ti imao radost – iako, imaćeš radost. Već je tvoj razlog da prigrliš krst i ideš kroz to dok ne budeš znao da zajedno sa Pavlom možeš svedočiti; „S Hristom sam razapet …“ (Gal.2:20) – ne radi se o tome šta ti dobijaš iz toga, već šta On dobiva iz toga, za slavu Božiju. Iz istih razloga, još jedno pitanje – zašto bi trebao da hoćeš da imaš puninu Duha Svetog? Zašto da upireš i hoćeš da upoznaš puninu Hristovu? Reći ću ti zašto – Jer jedini mogući način da Isus Hrist primi slavu od jednog života koji je On otkupio sa Svojom dragocenom krvlju je kada On može da ispuni taj život Svojim prisustvom i da u njemu živi Svoj život.

Genij naše vere nije u tome da prolazimo kroz životna kretanja kao levit koji je bio unajmljen da služi Boga. Ne! Ne! Genij naše vere je da trebamo doći do mesta gde znamo da ne možemo ništa, a sve šta možemo je da donesemo svoju posudu pred Boga i kažemo; „Gospode Isuse, Ti je moraš ispuniti. I sve šta učiniš mora biti učinjeno od Tebe i za Tebe“. Ali, jao, ja znam toliko ljudi koji pokušavaju da upoznaju puninu Božiju, pa da mogu da koriste Boga.

Moć Duha

Mladi propovednik mi je jednom prilikom prišao kada sam bio u Huntington-u u Zapadnoj Virđiniji. Rekao mi je; „Brate Reidhead, imam predivnu crkvu. Imam izuzetan program Nedeljne Škole, imam radio službu koja raste. Ali osećam ličnu potrebu i lični nedostatak, trebam biti kršten Duhom Svetim, trebam biti ispunjen Duhom. I neko mi je rekao da je Bog učinio nešto za tebe i pitam dali bi mi mogao pomoći?“ Pogledao sam tog momka i znaš na koga me podsetio? Na MENE. Izgledao je baš poput mene. Video sam u njemu sve šta je bilo u meni. Sigurno si pomislio da hoću reći „Na mene kakav sam nekad bio“. Ne! Slušaj me srce drago; ako si ikada uistinu video sebe, ti znaš da nikada nećeš biti ništa drugo osim onog šta si bio. Jer u meni i u mom telu ne prebiva ništa dobro (Rim.7:18). Izgledao je poput mene.

Bio je poput čoveka koji vozi veliki kadilak, znaš, kao kad neko stoji na pumpi, govoreći; „Druže, napuni ga najboljim gorivom koje imaš!“. Tako to izgleda. On je želeo moć za svoj program. Gospod neće biti ničije sredstvo da taj dođe do cilja. Rekao sam; „Jako mi je žao, ali mislim da ti ne mogu pomoći.“ Pitao je; „Zbog čega?“ Rekao sam mu; „Mislim da nisi spreman.“ Rekao sam mu; „Pretpostavimo da si ti ovde stigao sa svojim kadilakom. Pričaš mi o svom programu, o svom radiju, pričaš mi o tvojoj Nedeljnoj školi i o Crkvi. To je jako dobro. Učinio si izuzetno dobre stvari bez moći Duha Svetog.“ To je ono šta je rekao kineski hrišćanin kada se iz Amerike vratio u Kinu. „Šta je u Americi na tebe ostavilo najsnažniji dojam?“ Rekao je; „Velike stvari koje amerikanci čine bez Boga“. I on je (mladi propovednik) isto postigao velike stvari, priznavši sam, bez Boga. Sada želi nešto moći da svoje ciljeve pogura još dalje.“ Rekao sam; „Ne … ne … ti sediš za volanom i govoriš Bogu, „Daj mi moć da krenem“. To neće ići. Moraš da se skloniš. Ali znam nevaljalca, jer znam sebe. Rekao sam; „Ne, to neće ići, moraš preći na zadnje sedište.“ I mogao sam ga videti kako se naginje napred i grabi volan. „Ne – rekao sam – neće ići to sa zadnjeg sedišta. Pre nego Bog napravi bilo šta za tebe, znaš li šta treba da napraviš?“ Pitao je „Šta?“ Rekoh mu; „Moraš izaći iz auta, poneti ključeve, otvoriti poklopac prtljažnika, predati ključeve Gospodu Isusu, ući u prtljažnik, zalupiti poklopac za sobom i šaputati kroz onu rupu od ključa; Vidi, Gospode, napuni ga čime god želiš i Ti vozi, od sada o Tebi ovisi.“ To je razlog zašto toliki ne ulaze u puninu Hristovu. Jer žele da postanu levit koji prima deset šekela i haljine. Služili su Miki, a sada misle, ako prime moć Svetog Duha, moći će da služe Danovom plemenu.

To neće da funkcioniše. Nikada i nije. Ima samo jedan razlog zašto te Bog treba, a to je da te dovede na mesto gde će ti u pokajanju biti oprošteno za Njegovu slavu. I u pobedi ćeš biti doveden na mesto smrti da On može da kraljuje. Tada će u Svojoj punini Isus Hrist moći da živi i da hoda u tebi. Tvoj stav biće stav samog Gospoda „Ja sam od sebe ne činim ništa“ (Jovan 8:28). Ne mogu govoriti za sebe, ne radim planove za sebe. Jedini razlog mog postojanja je da dam slavu Bogu u Isusu Hristu. Ako bih ti ja rekao; „Dođi da budeš spašen i da ideš u nebo, dođi na krst da primiš radost i pobedu, dođi punini Duha da budeš zadovoljan“ upao bih u zamku humanizma. Kažem ti moj hrišćanski prijatelju, dođi na krst i sjedini se s Njim, u smrti, i uđi u sve ono šta smrt znači kako bi On mogao da primi slavu. Kažem ti, dragi hrišćanine, ako ne poznaš puninu Duha Svetog, dođi i prinesi svoje telo kao živu žrtvu, i pusti Njemu da te ispuni, tako da On ima razlog zašto dolazi jer On će te ispuniti i primiti slavu od tvog života. Ne radi se o tome šta ćeš ti dobiti od Boga, već o tome šta će On dobiti od tebe.

Hajde da završimo jednom za uvek sa sticanjem koristi od Hrišćanstva, koje čini da Bog bude sredstvo, umesto da bude slavni cilj, koji On uistinu jeste. Hajde da ostavimo zaposlenje levita, recimo Miki da dajemo otkaz. Više nećemo biti sveštenici koji služe za 10 šekela i haljine. Javite plemenu Danovom da dajemo otkaz. Kleknimo pred noge Božijega Sina probodenog klinovima da bi Mu rekli da ćemo Ga slušati, voleti i služiti Mu dok god smo živi, jer ON JE DOSTOJAN.

Jagnje Zaklano

Dva mladića iz Moravije čuli su za ostrvo u West Indies, čiji vlasnik, Britanac i ateist ima oko dve do tri hiljade robova. Taj vlasnik je rekao: „Nikakav sveštenik neće nikada živeti na ovom ostrvu. Ako je brodolomac, napravićemo mu zasebnu kolibu dok ne ode, ali neće nam govoriti o Bogu. Ne podnosim te gluposti.“ Tri hiljade robova iz afričke džungle odvedeni su na to ostrvo u okeanu, da bi živeli i umrli ne upoznavši Hrista.

Dvojica moravskih mladića čuli su za to mesto. Jedan od njih, a zatim i drugi, otišli su živeti na to ostrvo, napuštajući zauvek svoju zemlju i rodbinu. Kad se brod udaljavao od pristaništa luke u Hamburgu i zaplovio ka Severnom moru, nošen strujom, svi Moravci došli su iz Herrnhuta, da bi ih videli kako odlaze da se nikada ne vrate. Imali su samo dvadesetak godina. Nisu išli na misionerski rok od četiri godine, nego zauvek, da bi živeli hrišćanski život među robovima. Rodbina je plakala, znajući da ih više nikada neće videti i sumnjajući u ispravnost njihove odluke. I dok se udaljenost između njih i broda povećavala, jedan od mladića je digao ruke ka nebu i povikao svojim voljenima u daljini poslednje reči koje će ikada čuti od njega: „NEKA JAGNJE KOJE JE ZAKLANO PRIMI PLOD SVOJE PATNJE!“ To je postao moto svih moravskih misionera. I to je jedini razlog našeg postojanja; NEKA JAGNJE KOJE JE ZAKLANO PRIMI PLOD SVOJE PATNJE!

---

Prevod i obrada: Branko Gotovac, 2016.